Srem folk fest: Koraci kojima narodi beleži svoj put Srem folk fest: Koraci kojima narodi beleži svoj put
  Razlila se šara. Trag kojim narodi beleže svoj put. Od Save i Fruške gore ka tački u koju se ulivaju svi naši sokaci.... Srem folk fest: Koraci kojima narodi beleži svoj put

 

Razlila se šara. Trag kojim narodi beleže svoj put. Od Save i Fruške gore ka tački u koju se ulivaju svi naši sokaci. Tu, na Trgu koji se ponosi imenom prvog slobodnog čoveka slobodnog grada nepokorenog Svetog Dimitrija, svet je za tren zastao.

Uhvatiše me u mrežu od zvukova i boja izatkanu. Pomeriti se ne može od koraka kojim narodi beleže svoj put. Sa palete bivanja onoga što pojedinačno i kao ljudi jesmo, razliše se tonovi i zapljusnuvši ulice kojima se, mereno istorijom sveta, tek nedavno sa vrhova svetačkih krstova pronosila lovorika carskih i graničarskih pobeda, ponesoše me ka Trgu na kojem su još tuđi dedovi prodavali svoje žito.
I sve je počelo okretom. Vatrenim koji u svom plamenom afričko-evropskom šavu slavne potomke Kecakoatla učini starim družbenicima moje ravnice. Tolteci su, pod nebom koje te večeri nije pripadalo nama, okretom i koracima razapetim od jednog do drugog kraja prostora omeđenog uzbuđenim pogledima, konačno ispisali svoju zvezdarnicu. Meksikanski „Končeros“, „Igra malog starog čoveka“, „Ples jelena“, znameniti „Ples letača“ i argenentinski „Perison“ bile su boje koje su starom srcu mog usnulog grada poklonile novi udisaj.

Razlila se šara…

Razlila se šara. Trag kojim narodi beleže svoj put. Od Save i Fruške gore ka tački u koju se ulivaju svi naši sokaci. Tu, na Trgu koji se ponosi imenom prvog slobodnog čoveka slobodnog grada nepokorenog Svetog Dimitrija, svet je za tren zastao.
Sa svih strana zvuci. Evropa se kod nas, na granici Balkana, ponovo ukrstila sa lepotom koju je svetu preko okeana nenadano poklonila onih dana kada je decu Maja, Inka i Acteka ubijala kužnim ćilimima, uzimajući od njih ono što je deci neba i sunca najmanje trebalo – zlato.
Tamo negde, sa pločnika koji vode ka zdanju u kojem svoje dane provode oni koji svoje odluke pravdaju voljom onih u čije se ime donose, podiže se belgijski „balfolk“.
Uredan korak pod zastavom flamansko-valonskog igrokaza, svedoči o staloženom duhu koji je u zemlji koja ga svedoči, tek rado viđen gost.
Pod crnim šeširima, beratama i visokim srebrnim kapama, u sitan bod smokinga i gracioznih devojačkih haljina ukradenih sa slika starih majstora, utisnut je vez francuskog, valonskog i flamanskog kulturnog jedinstva. Kultura se ne može omeđiti granicama političke volje. Ona je izraz duha i potrebe ljudi da u zajedničkom životu pronađu istinu koja ih čini jednim.

Vinom do Španije – i natrag preko Mediterana

Nošeni britkim udarcima kastanjeta koje su na ove prostore stigle još u dane kada je Sirmijum bio tek mlada prestonica još mlađeg carstva, ulicom koja nosi ime kralja koji je u zbilji bio i više od toga – „Čika“, u more boja ulili su se i igrači „Flamenka“.
Crvene i crne španske dekoracije, prošarane zlatnim nitima, filigranske pinjete, vešto skrivene pod ukrasnim velom, „mantiljom“ koju su španski trgovci iz Vizantije preneli u svoju otadžbinu, ponovo su prostor susreta igrača sveta učinili njegovim pupkom.
Pod zastavom Macinija i Garibaldija, gradom koji je nekada bio jedno sa Rimom, razlila se „Tarantela“. „La bela figura“ probudila je duše koje u obrtima podsuknji, renesansnom sjaju i venecijanskoj čipki, nepogrešivo osetiše jedinstvo sa Imperijom koju su davno ostavili za sobom. Panonija Inferior, ponovo postade jedno sa Večitim Rimom.
Nošen morskim burama, sa istočne strane podeljene Nikozije, gradom Svetog Dimitrija prolomio se turski „Zajbek“. Noseći sa sobom miris maloazijskog Balkana, podeljeni delitelji purpurnog jedinstva ponovo su pokazali da smo – jedno. Tražeći u turskoj svoju, a u svojoj tursku šaru, u inat vremenu o kojem još uvek svedoče graničarske utvrde pred kojima smo stajali, postali smo deo post-vizantijskog prostora nastalog na razvalinama grada koji je poneo ime jednog velikog Nišlije.
Ovde, na Balkanu porođen je svet. Baš kao što je tek sa fruškogorskih obronaka, zahvaljujući caru, Sremcu i Balkancu – Probu, vino po prvi put van Italije razliveno na sve strane starog kontinenta. Čini mi se, da su sledeći taj trag, svi oni koji su ove godine prodefilovali mitrovačkim ulicama, zapravo došli svojoj kući.

Moja šara, moj svet!

A onda, između svih tih mediteranskih zvukova, prekinutih veselim poljskim mazurkama i slovenačkim polkama, prolomio se, poput groma, udar bubnja. Za njim poznati tonovi. Vardarsko-moravski, šumadijski, sremački. Sve tamo do preko Drine i zemlje bukove u kojoj se čistota duše ne ogleda u očima, nego u suzi ua pesmom puštenom.
Naši ljudi, naša pesma, naša šara! Naš svet!
Sitnim korakom ostavljenim mekim opancima na stazi od Srpskog doma do Žitnog trga, oro koje i danas tužno peva o „devet ljuti rani“, prerastalo je u tvrd šopski gaz, setnu sevdalinku, lagano sremačko i banaćansko kolo. Tužni zvuk Vardara, prerastao je u moravske valove, da bi se na kraju i Vardar i Morava i Dunav i Drina i Sava utopili u zelenilo žitnog mora i fruškogrske obale.
Zemlja je drhtala, od dodira mekog i tihog, grubog i glasnog, od povika i usklika, i stidljivih dokaza ljubavi, izrečenih na sokaku onog dana „kad je pao mrak“.
Činilo mi se, dok sam kroz mnoštvo pogleda uperenih ka bini na Žitnom trgu krčio prostor za svoj, da su sve te argentinske, meksičke, španske, italijanske, poljske, slovenačke, turske i druge igre bile samo lepa uvertira za balkansku pesmu, onu kojoj se svet divio i u danima kada van Osmanove Imeprije Balkana nije ni bilo, stidljivo je otkrivajući na granicama sveta koji je imao pravo da se smatra civilizovanim.
Jer, šta ima lepše od pesme koja sa tolikom jačinom peva o nepovratnoj mladosti, o zabranjenim ljubavima i skrivenim poljubcima? Šta ima jače od kola, u kojem zagrljeni još jednom pokazujemo da smo samo svoji?
Odavno sam prestao da gledam igrače. Sa bine, povezane u jedinstveni korak našeg „Branka Radičevića“, oživljene šare, vezovi i boje razlivaju se preko ravnog neba, sve tamo do Niša i drugog jednog Branka, koji je pevajući o onome što nas čini svojima, za kolo izrekao večitu istinu:
„Van njega sve je beskraj, varka i zloba,
Praznina u vetar pretvorena tašto.

S. Lapčević

Nema još komentara.

Budite prvi koji ćete ostaviti komentar.

Odgovori

Your email address will not be published. Required fields are marked *


*

Skip to toolbar