Milioni ljudi, među kojima je i veliki broj žena i dece, napustili su svoja ognjišta, sa sobom poneli najneophodnije i uputili se u nepoznato bežeći od sigurne smrti, rata, gladi… Trpeli su razaranje, gledali kako im bliski ljudi stradaju, trpeli su umor i strah da bi došli bilo gde na bezbedno, da odahnu, jedu, ugreju se. Ipak, ispostavilo se da je put do krajnjeg odredišta neizvestan i rizičniji nego što se moglo pretpostaviti.
Od samog početka Migrantske krize, svedoci smo humanosti i solidarnosti sa izbeglicama širom sveta, sa jedne strane. Na žalost, takođe smo svedoci i čeličnih zidova, bodljikavih žica, zlostavljanja i poniženja na drugoj strani.
Sa ogromnim brojem migranata stigao je i problem kako te ljude legitimisati, smestiti i uputiti ka zemljama gde su podneli zahtev za azil. U želji da stignu do konačnog cilja i suočeni sa strahom da u tome neće uspeti, migranti pokušavaju u tranzitne zemlje da uđu ilegalnim putem. To, naravno, izaziva nepoverenje zemalja domaćina, pa se granični prelazi dodatno obezbeđuju, a kontrole pooštravaju, toliko da pojedine zemlje neslavno pribegavaju bodljikavoj žici kao sredstvu zaustavljanja ljudi.
Već 2015. godine Britanija je podigla ogradu u Kaleu, u Francuskoj. Ispred nje nastaje logor za azilante. Tri godine ranije Bugarska je podigla ogradu na granici sa Turskom i Grčkom. Slično je postupio i Iran koji je podigao zidove sa Irakom i Turskom. Uz zapažene incidente 2015. godine , Mađarska je podigla žićanu ogradu duž granica sa Srbijom. Iste godine ogradu podiže i Slovenija prema Hrvatskoj. Kilometre bodljikave žice iskoristile su i druge zemlje, koje su se priključile ovom neslavnom trendu.
Kojim god jezikom govorili, čelik i bodlje nisu izraz dobrodošlice. Ali to nije sve. Pored barijera, postojala su i prinudna vraćanja migranata sa granice, bacan je suzavac, dolazilo je do sukoba policije i migranata, a međunarodne organizacije za ljudka prava apelovali su da se primenjuje i prekomerna sila od strane policije prema migrantima. Loš glas se posebno proneo o Hrvatskoj. Iako su zvaničnici negirali ovakva svedočanstva, migranti su govorili o tome kako su bili žrtve nasilja i najrazličitijih vidova poniženja i zastrašivanja na hrvatskoj granici. Prilikom testiranja 94 migranta, od strane Međunarodne organizacije za ljudska prava Amensti, 2018-2019. godine čak, trećina ispitanika je bila žrtva fizičkog i mentalnog zlostavljanja.
Što su otpor i zabrane bili jači, to je više otvaralo puteve krijumčarima i trgovcima ljudima. Pokušaji da se dođe na evropsko tlo ili u zemlje Evropske unije postaju sve rizičniji i odnose veliki broj žrtava. Na hiljade ljudi, među kojima su i deca, utopilo se pokušavajući ilegalno da se iskrca na obale Turske , Italije, Grčke… Mediji su prenosili vesti o bizarnim stradanjima migranata koji su pokušavali u toksičnim cisternama da se krišom prevezu na željenu lokaciju. Govorilo se o trgovini ljudima duž Balkanske rute, trgovini organima, maloletničkoj prostituciji… Na osnovu svega toga možemo samo da se zapitamo šta čoveka tera na tako očajničke pokušaje da dospe negde? Nada ili beznađe?
PROJEKAT “MIGRANTSKA KRIZA – PRUŽIMO RUKU, NE OTPOR!” FINANSIJSKI JE PODRŽAN OD STRANE MINISTARSTVA KULTURE I INFORMISANJA REPUBLIKE SRBIJE. STAVOVI IZNETI U PODRŽANOM MEDIJSKOM PROJEKTU NUŽNO NE IZRAŽAVAJU STAVOVE ORGANA KOJI JE DODELIO SREDSTVA.
Leave a Reply