Već nekoliko godina migranti su prisutni u našoj zemlji. Državljani Srbije se svakodnevno mogu susresti sa njima na ulicama, autobuskim i železničkim stanicama, u prodavnicama i marketima, na javnim mestima. Ovi susreti su češći u metima gde se nalaze prihvatni centri, centri za azil i u blizini graničnih prelaza. Ako uzmemo u obzir da žele da kroz našu zemlju prođu što brže i skoro neprimetno, postavlja se pitanje odakle proizilazi netrpeljivost, šta je to što izaziva ksenofobiju, rasističke i antimigrantske kampanje i kome to može doneti korist?
Republika Srbija nije jedina zemlja u svetu, a posebno ne u Evropi, koja je suočena sa ovim pitanjima i problemima. Desničarske stranke širom Evrope pokušale su, i danas pokušavaju, da populističkom politikom privuku svoje birače, da ih ujedine ističući, iako pogrešan, jedinstven stav. Stručnjaci, ali i aktivnosti na društvenim mrežama i transparenti na ulicama ukazuju da ništa bolja situacija nije ni u našoj zemlji. I u Srbiji se mogu čuti političari , aktivisti ili udruženja koji pozivaju na pružanje otpora migrantima, odbijanje pomoći, pelaska ili zadržavanja u okviru granica. Insistira se na manipulaciji brojevima, posebno kada je reč o broju migranata koji žele da se nasele u Srbiji, ili broju onih koji su registrovani u policiji kao počinioci nekog krivičnog dela. Državni zvaničnici, nadležni organi i institucije više puta su demantovali lažne informacije o naseljavanju srpskih sela migrantima, o tome kako su migranti bezbednosna pretnja po državu i mnoge druge ksenofobične iskaze. Stanovništvo ima mogućnost i pravo na uvid u zvanične informacije dostupne na zvaničnim sajtovima nadležnih za pitanja migracija, izbeglica i azilanata. Ipak, i pored toga, na društvenim mrežama ili u pojedinimmedijima koji žele publicitet, plasiraju se „vesti“, izjave i drugi sadržaji koji izazivaju nelagodu, strah i revolt osoba do kojih dopiru. Ovom prilikom nemamo nameru da pojedinačno navodimo imena, nazive lica, ili nazive političkih stranaka, koje propagiraju antimigrantsku politiku, cilj nam je da ukažemo na ovaj rasprostranjen i zabrinjavajuć fenomen.
Politički stručnjaci navode da je najčešći razlog širenja ksenofobije uglavnom politička manipulacija ili ostvarivanje neke dobiti širenjem dezinformacija. Ipak, ostaje pitanje zašto starosedeoci zemalja domaćina ili tranzitnih zemalja podležu ovim uticajima? U većini slučajeva, kako statistika pokazuje, razlog leži u potpunoj ili delimičnoj neinformisanosti, ili nekritičkom stavu prema izvoru informacija. Na žalost, praksa pokazuje da nisu svi posrednici između informacija i krajnjih korisnika pouzdani, pa odatle dolazi verovanje u netačnu ili pogrešno interpretiranu informaciju. Pritom, podrazumeva se da mediji nisu jedino sredstvo prenošenja informacija, niti se mišljenje treba da formira isključivo pod medijskim uticajem.
Razlozi nepoverenja i obazrivosti leže i u psihološkim segmentima, odnosno u reakciji pri susretu sa nepoznatim. Velike seobe kojima je teško koordinirati izazvale su susrete različitih kultura naviknutih na prilično različite svakodnevnice. Velika barijera jeste i nepoznavanje jezika odnosno nemogućnost jasne i nedvosmislene komunikacije. Iz toga, opet, proizilazi da je komunikacija i razmena tačnih informacija najznačajnija za formiranje mišljenja o nekome ili nečemu, bez obzira da li govorimo o migrantima. Ukoliko bi bili kritički nastrojeni prema plasiranim podacima, a stavove formirali spram neposrednog iskustva svakako bi bili na boljem putu pri savladavanju „antimigrantske“ krize.
PROJEKAT “MIGRANTSKA KRIZA – PRUŽIMO RUKU, NE OTPOR!” FINANSIJSKI JE PODRŽAN OD STRANE MINISTARSTVA KULTURE I INFORMISANJA REPUBLIKE SRBIJE. STAVOVI IZNETI U PODRŽANOM MEDIJSKOM PROJEKTU NUŽNO NE IZRAŽAVAJU STAVOVE ORGANA KOJI JE DODELIO SREDSTVA
Leave a Reply