Од давнина у породици Мацко кружи прича како се у првој деценији XIX века један млади удовац Јоанес упутио са још нестасалим сином Михалом са Карпата из места Ливова и кренуо да тражи своју срећу на месту на ком је некад било Панонско море.
На самом почетку неизвесног пута Јоанес се разболео и преминуо не дочекавши да стигне у крајеве среће и благостања у које се са сином запутио. Мали Михал имао је непуних 12 година, кад је остао потпуно сам у окрутном свету усред Угарске пустаре.
Наставио је… Ни сам не знајући тачно где. Извесно време путовао је са неколицином људи из свог места, који су били оптерећени својим мигрантским и животним бригама, те су о њему слабо водили бригу, што је довело да се Михал одвајао од групе, повлачио у осаму и надомак Будима потпуно изгубио од њих.
Лутао је по Будиму, док је у завежљају било хране, спавао у напуштеним дрвеним лађама на доковима Дунава, док га изгладнелог, изнемоглог и болесног у бунилу и температури није пронашла и спасила једна породица русинских путника, чувши га како бунца на њиховом језику. Прихватили су га и бринули о њему као о свом детету.
Опорављајући се од велике исцрпљености, једино што је знао и чега се сећао је да се зове Михал, да је син Јоанеса и да се родио у Ливову – сећала се његова праунука Верона Бики рођена Мацко. Од Михала Мацка потиче грана сремских русина презимена Мацко.
Михал је био захвалан и брзо се везао за своје спасиоце. Због његове велике умиљатости, био је попут малог мачета, његови спасиоци су му наденули надимак мачак, маче, мацко…
Од надимка остало је презиме Мацко до данашњих дана. Презиме Мацко се може у новијем периоду наћи подједнако и код Словака и код Русина.
У путу су провели неколико година, задржавајући се на имањима барона и угарским грофовијама.
Михал је израстао у лепог и вредног младића. Био је добро плаћен за свој посао надзорника имања, нуђено му је да остане за стално, али њега је вукло срце да стигне тамо где је била жеља његовог оца, у Срем.
У великој равници данашње Мађарске, љубав га је спојила са младом Аном Кажик, опростио се од својих спаситеља који су остали на грофовском имању, те је заједно са својом изабраницом допутовао на простор Срема, села Привина Глава, да би ту остали заувек.
У самом почетку живели су у дрвеној кућици на ободу дубоке липове шуме, прихватали су се свих врста пољских послова и послова око стоке, радили су при манастирском имању у Привиној Глави, помагали монаштву, да би се касније спустили у село Беркасово где су уз помоћ мобе и својих сународника и комшија саградили кућу, а дрво за градњу добили су бесплатно од спахилука.
На основу уговора о досељавању Русина, крчили су земљу коју су добили, били су ослобођени пореза, али су спахилуку морали да дају петину свих плодова и Михал је морао да кочијаши и води волове за потребе спахилука.
Младом пару рађала су се деца, али је смртност тих година била врло висока, тако да су њихова деца Петрус, Марија, Јулијана умирали не спојивши ни годину дана. Из њиховог брака преживело је само двоје деце, Осиф и Ката. Измучена тешким тежачким радом и тугом, убрзо за децом је преминула и њихова мајка Ана. Михал је по други пут опхрван великом тугом, а утеху и спас је имао у двоје преживеле деце, Осифу (у матрикулама се спомиње и као Јосип) и малој кћеркици Кати.
Након неколико година, Михал се поново жени са Аном Лазор и са њом добија неколико деце. Након неколико година његова мезимица Ката се удаје и емигрира у Америку и Михал је више никад није видео. Једина жеља што му је остала, била је да ожени сина Јосипа и направи му кућу. То је и направио. Оженио га је младом Аном Мохнацки, разделио потомцима имање, дочекао првог унука Јанка и окружен многобројном децом преселио на место вечног мира и спокоја.
Владимир Балашћак
*реализацију пројекта „Русинске породице у Срему – Руски фамелиї у Сриме“ помогло Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Leave a Reply