ПАНОНСКИ РУСИНИ

Руснаци, Рутени, Малоруси, панонски или војвођански Русини, све су то називи за народ богате традиције, источно-словенског порекла.
На територији Панонске низије и простору данашње Војводине и Србије живе преко 260 година. 17.јануар 1751. године, остаје забележен као посебан дан у русинској историји.

Франц Јозеф Дерегл, краљевски намесник царице Марије Терезије, потписао је контракт о насељавању Русина из горњих североисточних делова царства (простор Карпата, Поткарпатја, данашње источне Словачке, Пољске, Мађарске и Украјине), у доњи део царства, односно на простор Панонске низије.

Тај дан Русини обележавају као национални празник Русина у Србији.
Русини, како их неко назива „европски Хазари“, немају своју матичну земљу, живе на целој земаљској кугли, а у Војводини су одани и лојални грађани Србије.

Њихово насељавање у Панонску низију, у 18.веку, било је повезано са општим приликама оног времена. Након окончавања периода Аустро-турских ратова, Аустро-Угарска монархија дошла је до плодних, али пустих панонских простора. Тада је одлучено да се они населе и привредно ојачају. Међу народима на плодној равници, нашли су се и Русини. У првом периоду они се насељавају на простор данашњег Руског Крстура, а у другом већем насељавању у Куцуру, затим Нови Сад, а у потрази за земљом, на простор Срема и временом се развија заједница Русина у Војводини. Варош, матица војвођанских Русина, је Руски Крстур. Поред Крстура, Русини живе у Новом Саду, Кули, Врбасу, Ђурђеву, Сремској Митровици, Шиду, Беркасову, Бикић Долу, а у Хрватској у Петровцима, Миклушевцима, Вуковару, итд…

Давни преци Русина, били су православне вере. Крајем 16. века католички језуити су водили пропаганду и агитацију међу православним верницима подкарпатске Русије да се прикључе унији. 1590. године, три православна епископа су донела одлуку о прикључењу католичкој цркви. Језуити су након почетних успеха, покренули кампању завађања и терора над православним верницима и свештенством подкарпатске Русије.

У тим условима, православни митрополит подркарпатске Русије рагоза, се службено изјаснио за прикључење православне цркве католичкој.

Процес ширења уније трајао је дуго, од 1590. до 1665. године, а наставио се чак до 18. века. На простор данашње Војводине досељавају се Русини грко-католици претежно, али и православни. У великом Крстуру 1757. године било је 27,3 одсто домова православне вероисповести.

Данас, Русини у Војводини су признати као посебна нација, а њихов језик као западнословенски и један је од шест службених језика АП Војводине. Језик Русина у којем не постоје псовке , називају и словенски есперанто. Као народ, Русини су оставили траг и печат у свим сферама и пољима система, како у краљевини, републикама тако и у данашњој Србији, почев од спорта, културе и уметности.
Такође су одиграли велику улогу у присаједињењу Војводине краљевини СХС и Србији. На великој Народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање одржаној 25.11.1918. у Новом Саду, предвођени својим посланицима, учествовали су и Русини. На тај начин, ова мала национална заједница дала је свој велики допринос у припајању Војводине Србији. Један од најистакнутијих личности велике Народне скупштине био је русински свештеник Јован Храниловић.

Русини су нека врста расуте заједнице, која се попут Јевреја, неком врстом историјске мимикрије, прилагођавала, асимиловала и акултурисала и преживљавала у свом посебном идентитету.
По последњем попису у Србији има 15.000 Русина, мада последњих година тај број рапидно опада, због економских миграција.
Русина, нема неписмених, а према статистичким подацима скоро 90 одсто Русина је факултетски образовано. Препознатљиви су по организовању балова-свечаности које се одржавају од зиме до ускршњег поста. Они су миран, радан, штедљив и мирољубив народ и као такав су један од лепих цветова у војвођанском шареном букету. Са Србима живе заједно преко 270 година, што је више него довољан број година, да се потврди да су се односи ова два словенска народа развијала увек и искључиво у смеру толеранције, добросуседских односа, заједно делећи често не баш добру судбину народа на балканском простору, кроз све светске, локалне ратове, разне облике владавина, од Аустроугарске царевине, преко краљевина, република, до садашњег периода транзиције.

Најлепше је, кажу, бити Русин у Србији, јер Русини су у благонаклоној средини успели да сачувају и надограђују свој национални идентитет, обичаје, традицију, религију, кодификују језик, пишу и издају књиге, часописе, имају школовање на русинском језику и студије русинистике, као нигде другде на свету.

Владимир Балашћак
Аутор фотографије: Петар Дешић

*реализацију пројекта „Руснаци зоз Войводини“ помогло Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.