Из казивања Зденке Давидовић, рођене Еделински и њене кћерке Наташе, сазнаје се да су прапреци породице Еделински доселили из околине мађарског града Еделиња, па се претпоставља да носе презиме по подручју града на ком су некад живели.
У Срем су дошли најпре у Привину Главу, да би се први потомци који се памте Јосиф и Ана Еделински (родом из Миклушеваца) раних 30-тих година прошлог века настанили у Бачинцима са сином Јоакимом рођеним 04.08.1923.године и нешто млађим Јанком.
За живота Јоакима Еделинског, породица добија шпиц намет Бругошови, који носе до данашњих дана, те се увек на помен надимка знало и зна о којој се фамилији ради.
Јоакимова фамилија Еделински, након Другог светског рата из Срема одлази даље у Аргентину и никад се више нису вратили. Старији се само сећају, како је неки рођак деда Јоакима из Аргентине, послао у пакету ново одело, а после су се фамилијарни односи потпуно прекинули, што због раздаљине, а касније и језичких баријера.
Јоаким се оженио врло млад са Веруном Лацко, рођеном 17.02.1924.године. Обоје су у тадашњем периоду имали завршену четворогодишњу школу у Бачинцима. У ратном вихору Јоаким је заробљен и одведен у немачко заробљеништво у радни логор из којег се враћа наком ослобођења.
Бачиначки Бругошови су се увек изјашњавали као Русини гркокатолици, а старије генерације су говориле и русински и српски језик. Русински у кући, између себе, са фамилијом и осталим Русинима, а српски са комшијама.
Своју кћерку Зденку Еделински, удато Давидовић, Јоаким и Веруна су добили 22.01.1952.године, након једанаест година брака, као осмо дете,које је једино преживело.
Имена која су се у прошлости појављивала у фамилији су: Јосиф, Ана, Веруна, Фебруна, Хелена, Јанко, Магда, Серафина, Марча, Ирина, Иринка, Јарослав, Мирослав, Нестор, Мирон, Мартица.
Имена новијих генерација и потомака су: Зденка, Звонко,Невенка, Јелка, Сенка, Тања, Сања, Наташа, Војислав, Драган.
Понављање имена с колена на колено је било ретко, углавном су се давала модерна имена у складу са временом и модом.
Занати предака били су: земљорадници, сточари, виноградари, лимари, правници, а у новијем добу појављују се економисти, агрономи трговци и глумци.
Старије генерације венчавале су се врло младе, са 16-17 година, а са 19 година су већ били сматрани као старији момци и девојке.
Њихов друштвени живот заснивао се на прелима, мобама и игранкама, које су се у то време правиле по кућама и то у предњим собама.
Чувене игранке правила је и организовала Зденкина бака са мајчине стране, Фебруна Лацко, рођена Чизмар, која је плаћала свирцима да свира и увесељава омладину.
Младе девојке су за ту прилику правиле лепе и компликоване фризуре, па су ноћ пред игранку спавале, односно више дремале, нагнуте челом на сто, само да фризуру случајно не покваре.
Девојке на игранку никад нису пуштане саме, него уз пратњу најмање две тетке, које су биле задужене да пазе на пристојност и морал.
Као организатор игранки, Фебруна је била чувена и по свом умећу моловања са фарбом у коју је убацивала млеко, а штрафту је извлачила вуницом, те је због своје способности и виспрености у молерају била тражена како у селу, тако и у околини.
У току Другог светског рата, кроз Бачинце су пролазиле разне војске и свака од њих је од породице под притиском и претњама узимала предње собе за смештај војника.
– У кризном периоду после ослобођења, кад је држава узимала од сељака, не питајући остаје ли њему довољно да се прехрани, Фебрунина виспреност и способност показали су се као драгоцени. Она је тада паковала канту масти коју је сакривала испод широких и дугачких русинских сукњи и шверцовала до Београда путујући ајзибаном. У престоници маст је продавала и куповала потрепштине које су јој у кући недостајале – присећа се бакиних догодовштина унука Зденка.
Старије генерације биле су изузетно побожне и богољубљиве, били су велики верници, који су волели и поштовали Русинску цркву светог Луке у Бачинцима. Постило се средом и петком.
Жене и девојке су посебно водиле рачуна кад се иде у цркву, да се буде дотеран, да у рукама буде бела ,чиста и уштиркана марамица, а кад се крене да се у предњој баштици набере цвеће које се држало у рукама током службе Божије.
Жене су се такође се радо одазивале и утркивале кад је требало да се припомогне у сређивању цркве и њеном дотеривању, посебно пред важније празнике.
Приповеда нам Наташа Давидовић, како су њени бака и деда имали свој столац у цркви, који су плаћали житом или кукурузом у виду парохијала на годишњем нивоу.
У јануару за Богојављање, светила се водица и тај чин се обављао у намештеној „као слика“ предњој соби. Од раног јутра чекао се свештеник. Сви су се облачили свечано и једили би се, ако би попа случајно каснио. Извиривало би се на улицу, да се види где свештеник заостаје, а кад би га видели како иде са своја два помоћника свима би лакнуло и приступало би се чину свећења Богојављенске водице. На столу, који је био прекривен свечаним белим уштирканим столњаком, била је посуда с водом, затим тањир пасуља у зрну, два јаја и новац свештенику за ушур и накнада за обављен чин. Мања количина новца одвајала се и свештениковим помоћницима који су му прислуживали.
На Велики петак се постило и кокале су се кокице, а за Ускрс се носила корпа у цркву на освећење, а у њој су били Паска (обредни хлеб), барена шунка, кобасица, сирец, млади лук и фарбана јаја. За Ускрс жене из породице Еделински с великом педантношћу су спремале писањки, јаја фарбана на типично русински начин са воском.
За Бадње вече деца су рецитовала „Ја мали дзијачок, шпивам јагод ташчок,ташки шпивају, Боха витају, ја Вас витам, динари питам, динари ми дајце, здрави оставајце“, те су деца била даривана, поклонима и парама.
Спремала су се русинска јела бобаљки, капушчањики и шаран на пиринчу, а на столу је морало бити сувих шљива, ситних пара и палила се свећа, која је стојала у посуди забодена у кукурузу.
Уочи светог Николе деца су у прозор стављала чизму, која би ујутру осванула пуна поклона, са обавезном теком-свеском и оловком.
Владимир Балашћак
*реализацију пројекта „Русинске породице у Срему – Руски фамелиї у Сриме“ помогло Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Leave a Reply