Фамилија Ференц-Андријевић-Андрејевић: Савршенство толеранције Фамилија Ференц-Андријевић-Андрејевић: Савршенство толеранције
Свој нови дом и бољи живот у Срему, тачније у Сремској Митровици пронашли су и чланови велике фамилије Ференц-Андријевић-Андрејевић. Са севера царства из далеке... Фамилија Ференц-Андријевић-Андрејевић: Савршенство толеранције

Свој нови дом и бољи живот у Срему, тачније у Сремској Митровици пронашли су и чланови велике фамилије Ференц-Андријевић-Андрејевић.

Са севера царства из далеке јужне Галиције низ Бескиде, на пут неизвесности кренула су два рођена брата Александар и Алексеј 1846. године, презимена Ференц, мађаризованог у току сеобе.

У току вишемесечне и мукотрпне сеобе, Алексеју се губи сваки траг, а до обећане земље, на крајњи југ Хабсбуршке монархије стиже Александар сам, са непуних петнаест година.

Путовао је пешке са Карпата, преко угарске равнице, прехрањујући се успут виспреним и марљивим радом, бавећи се дрводељством, правећи и продавајући посуђе од дрвета: посуде за прављење масла, кашике, кутлаче, чанкове, дрвене коњиће…

Доласком у сремску равницу слепо се заљубљује у девојку грофовског порекла и упркос противљењу њене породице и свим начинима да се њихова љубав спречи и забрани, грофица, слушајући своје срцем и вођена емоцијама, одлази за младог и лепог Александра, губећи титулу и све удобности живота те зарад љубави трпи и одрицање од родитеља.

Њихова безгранична љубав крунисана је са четворо деце: Анастасијом, Маријом, Параскевом и Иваном.

Срећа је била кратког века… Неколико година касније, супруга му умире и млади Александар са четворо мале деце остаје сам. Под тежином и теретом самохраног оца, неколико година касније жени се грофицином служавком, Русинком Хеленом Колтко, која је и сама била удовица са малим сином.

Удружујући се једно с другим, те са патњама и животним радостима, настављају кроз живот скупа добивши троје деце: Андрију, Јустину и Јефросу.

Неколико година касније, Хеленин син из првог брака жени се првом кћерком грофице и Александра Ференца, Анастасијом.

Било су то деценије кад су тешка времена била проткана обиљем љубави за ово породицу, што им је давало снагу да иду напред и ни корак назад. Прихваћени су у новом крају, Митровицу прихватају као свој град. Рађају се, жене се, удају, умиру…

Андрија Ференц са женом Јулком, рођ. Лазор и своја три сина

Најстаријем Александровом сину Андрији Ференцу за око је запала млада Јулка Лазор из Старе Бингуле.Врло млади се узимају. Одвајају се из породичне заједнице, праве себи дом и настањују се на периферији тадашње Митровице , у садашњем насељу Шалабара. Баве се пољопривредом и сточарством. Њихов живот је обогаћен са петоро деце: Илијом, Петром, Катицом, Филипом и Љубицом.

Дешавају се прилике , какве само живот, као писац најбољих драма може да напише. Надвијају се ратни облаци, Андрија је присилно мобилисан у аустроугарску војску и послат на источни фронт у Русију, оставивши младу супругу да сама брине о нејакој деци, свекру и свекрви и целокупном домаћинству.

Везаност за цркву и вера младе жене Јулке, те молитве које је упућивала за свог Андрију, били су главна потпора и извор снаге, како би издржала до његовог повратка из рата, који је био неизвестан.

У једној од многих борби Андрија бива рањен у ногу, и у мешавини аустроугарских војника, различитих нација, бива остављен на фронту на милост и немилост и пада у руско заробљеништво.

– Русински језик, помогао му је да се са Русима добро споразуме и то доводи до тога да му је било боље у заробљеништву него у војсци уједињене монархије – вели његова праунука Ивана Миросављевић.

Привидно опорављен пуштен је из заробљеништва и враћа се у своју Митровицу. Не затиче родитеље. Другови са којима је одрастао одселили су у Америку. Опхрван умором и исцрпљен ратом, биткама, зимом и далеким путовањем Андрија Ференц непосредно по повратку, добија гангрену и напушта овај свет.

Много касније, из пијетета према оцу Андрији Ференцу, његови синови мењају презиме по његовом имену, тако да Илија узима презиме Андрејевић, а Филип Андријевић, док Петар остаје Ференц његови потомци до данашњих дана носе ово презиме.

Детињство прве и друге генерације Ференцових било је сурово, мукотрпно, проткано ратовима, тежачким радом и борбом за опстанак.

Старије генерације се сећају, кроз осмех, устајања у цик зоре ,ради обављања послова којима није било краја, што им као малима није пријало.

Слободно време такорећи није постојало, на земљи и око деце радило се од јутра до сутра, а друштвени живот првих генерација био је везан за цркву, а дружења су се одвијала углавном и искључиво кроз радне активности, мобе, прела, грађење кућа, рад у пољу, сињокоље…

Митровачка школа веза (албум породице Ференц)

Строго васпитана деца треће генерације су брзо стасавала, давана на занате и како су се прилике у граду побољшавале, побољшавао се друштвени живот, образовање и квалитет живота уопште.

Сходно томе, своје златне занате и свој хлеб у рукама имала су сва деца Андрије Ференца.

Љубица Ференц, касније удато Ванек била је врсна шнајдерка и везиља, а примерке њених квалитетних радова унука Ивана чува и до данас.

Илија Ференц изучио је за зубног лекара, Катица Ференц удато Беднар била је домаћица, Петар Ференц варилац на бродоградилишту, али уз свој посао пољопривреду и земљу није напуштао, док је брат Филип Ференц био професор у техничкој школи.

Русински језик изгубио се код треће генерације и то под утиском разних чинилаца. Мешовита средина, мешани бракови, школство, лакша комуникација и споразумевање са већинским српским живљем….

Своје куће су дизали узајамно се помажући, а све под будним оком Филипа који се наметнуо као ауторитет.

Занимања четврте и пете генерације су: професори, фармацеути, медицински радници, ректори универзитета….

Љубица Ференц удато Ванек у ношњи

Имена заступљена у прошлости су: Александар, Алексеј, Андрија, Федор, Илија, Јулка, а у новијим генерацијама: Стевица, Александар, Федор, Бранка, Ивана.

Понекад су се имена преносила с деде на унука и слично.

Исхрана првих генерација била је сведенија, као и генерално становништву на простору Срема тих година. Основно је било купус, кромпир и месо појединим данима у недељи.

Производили су своју храну, а до данашњих дана задржала се посластица под називом „Бобаљки“, непревазиђени русински специјалитет и посластица која се спрема уочи Божића.

Припадају свим трима конфесијама, а од празника поштовао се Ускрс, Божић и Кирбај митровачких Русина Спасово-Спасовдан, који се слави у 40.дан након Ускрса.

Фамилија Ференц-Андрејевић-Андријевић живи у Србији, њени чланови  врло су мирољубиви и веома отворени према другим народима, тако да су им и односи са припадницима других националности одлични, што се види по склапању мешовитих бракова.

Припадници ове породице поседују свест о својим русинким коренима, али исто тако, јака припадност и инсистирање на било којој врсти припадања у породици не постоји. Високо су уздигнути изнад класних, расних, верских и националних подела, што је довело до тога да је толеранција у огранку ове породице сремских Ференцових, постала савршенство.

Владимир Балашћак

*реализацију пројекта „Русинске породице у Срему – Руски фамелиї у Сриме“ помогло Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Nema još komentara.

Budite prvi koji ćete ostaviti komentar.

Odgovori

Your email address will not be published. Required fields are marked *


*

Skip to toolbar