Фамилија Бережни Фамилија Бережни
Рад, рад и само рад… Из далеке Галицијске земље, под Аустро-Угарском монархијом, на пут у нови живот кренула су три брата Бережни. Један је... Фамилија Бережни

Рад, рад и само рад…

Из далеке Галицијске земље, под Аустро-Угарском монархијом, на пут у нови живот кренула су три брата Бережни. Један је погинуо на територији садашње Мађарске, други се отиснуо на још даљи пут у Америку, а до Панонске низије стигао је једино Иван Бережни и његова животна сапутница Зуска.

Оргинално презиме на русинском језику је Бережнї, при преводу на српски језик било би Бережњи, међутим писањем у матрикулама и општинским папирима, неко је уместо слова њ некад написао н, тако да се ова породица негде води и као Бережњи и као Бережни.

У Митровицу су стигли у другој половини XIX века с великом надом у бољи живот и настанили се на некадашњој периферији града, односно на простору данашњег насеља Шалабара.

Иван се прихватао свих тежачких и са Зуском је изродио двоје деце Васиља и девојчицу Kатицу.

Катица је рано напустила овај свет смрзнувши се у великом снегу,при преласку пруге, оставивши иза себе сина Триву.

Браћа Иван, Влада, Ђура, Митар и Петар Бережни

Иванов син, млади Васиљ се оженио русинком, Љубицом рођеном Хорбаљ и имали су деветоро деце, од којих су двоје Емица и Петар (старији) умрли још као бебе.

Деца Владимир, Ђура, Митар, Петар, Иван, Аница (удато Петрас) и Вера (удато Штефанац) су живели у слози и заједништву. Стицали су врло брзо, куповали и обрађивали земљу, изучили различите занате и постали врло познате и цењене митровачке занатлије.

Русински језик говорио је једино Васиљ са супругом Љубицом, док следећа генерација губи језик,јер је живот био такав да су били у непосредном контакту са већинским српским становништвом и другим народима с којима су морали свакодневно да комуницирају, затим школство и непостојање образовања на русинском језику, асимилација и мешовити бракови су довели до тога да се русински у породици Бережни више не говори.

Василије и Љубица Бережни

Потомци породице Бережни почели су са поновним изучавањем језика при Друштву Русина Сремска Митровица, бавећи се такође чувањем националног идентитета Русина у Митровици и доприносећи културно уметничком животу града. Међу првима су учествовали у свечаној академији под називом „Мајци Русинки“, којом се обележава годишњица досељавања Русина на простор града Сремске Митровице.

Израстајући у врсне и честите занатлије и земљораднике, браћа Бережни граде себи куће у некадашњој Оборској улици и Улици Нови шор.

У породици је био присутан снажан дух заједништва и међусобног помагања.

Припадају гркокатоличкој конфесији и били су одани својој гркокатоличкој у народу познатој Русинској цркви, те су учествовали у њеној изградњи и очувању. У породици се препричава прича како се њихов предак Васиљ у папучама пењао на црквени торањ како би наместио крст.

Без обзира што потомци Бережни не говоре русински, свест о томе да су Русини врло је развијена и јака.

Сва браћа су изучила занате: Иван месарски и до пензије је радио на Митросу, Владимир шустерски, Ђура столарски, Митар тапетарски, Петар коларски и наследивши земљу од оца наставио је да се бави пољопривредом.

На далеко чувене занатлије постали су Ђура Бережни – столар и његов брат Митар – тапетар.

Ученици мајстора Чуздија (Ђура Бережни обележен цртицом)

Столарску и тапетарску радњу држали су код куће у Оборској улици.

Ђура Бережни ученик чувеног мајстора Чуздија, радио је врсну столарију и у његовој радионици прављене су кухиње и све врсте намештаја. Његови радови, квалитетни и на далеко чувени и данас красе многе митровачке домове. Њеогова перфектна столарија доведена је до уметности.

У свом радном веку више пута је награђиван за свој рад, од тога добитник је три златне медаље на сајму занатства, више година је био председник занатског удружења, те делегат за здравство Митровици.

Важно је напоменути да је Ђура Бережни за Гркокатоличку у народу познату као Русинску цркву урадио комплет столарију и велика улазна врата, од немерљиве вредности за нове генерације.

На вратима је плочица на којој је исписано „Ђура Бережњи, Русин-даривао својој цркви“.

– И данас са 88 година Ђура не излази из радионице -говори нам његова кћи Тања.

Најчешћа имена у породици су Иван, Васиљ, Митар, Ђура, Анкица, а у новије време Драган, Зоран, Весна, Наташа, Тијана, Андреј и Исидора.

Детињство старије генерације је брзо прекидано под притиском живота, деца су давана на брзе и корисне занате, како би на што бржи начин имали свој хлеб у рукама. Печењем ракије и квалитетним пчеларством баве се из хобија до данашњих дана.

Митар Бережњи купује свој посед у Старој Бингули и бави се пчеларством и узгајањем воћа у чему га наслеђује син Зоран.

По своју прву кошницу Митар је отишао бициклом у Мартинце, на пола пута плетена кошница му је испала, пукла и рој је побегао, те је Митар морао поново да хвата рој- прича нам његова унука Тијана.

У породици су се славили имендани, празник на дан светитеља чије име слављеник носи, затим Божић и Ускрс.

Од традиционалних русинских јела сачувао се до данашњих дана Сирец, сир од јаја карактеристичан за ускршњу трпезу Русина.

Од прошлости до данашњих дана у овој породици јак је дух заједништва.

Једни другима су помагали око градњи кућа, чувања деце, на свињокољама и свим радовима.

Са другим народима у Митровици живели су у миру, слози и великом поштовању.

Поред својих заната, држали су стоку и живину за потребе домаћинства.

Жене су бринуле о кући и деци и бавиле се ручним радовима, посебно везом и израдом гоблена, док су мушкарци бринули и старали се за економску и финансијску стабилност куће.

Васпитање деце је било строго и правично.Деца су у раном детињству учена на рад и подстицана да буду вредна и поштена.

Сестре Бережни: Исидора, Ивона, Тијана и Катарина.
Вече русинске поезије 2007 године.

– Митар Бережни је говорио: „Чистих руку стварај“ – присећа се његова унука Тијана.

Старији се шале са млађима да у њихово време реч депресија није постојала и није се имало времена за њу.

Прве генерације су биле чувене занатлије, столари, тапетари и земљорадници, а четврта и пета генерација породице су сви стекли високо образовање те су правници, медицински радници, дипломирани инжењери екологије, композитори, психолози и логопеди и успешни предузетници.

Драган Бережни први је анестетичар у сремскомитровачкој болници, а Зоран Бережни дугогодишњи је директор Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање.

Столарију Ђуре Бережнија, основану 1958.године у априлу месецу, води кћерка Наташа Бережни Ћук, где у сопственом власништву поседују пилану, сушару, те линију машина за оштрење трачних тестера и комплетну опрему од 40-ак озбиљних столарских машина.

Производе мердевине, кухиње, спаваће собе, врата, трпезарије и паркете, те комадни намештај. Своју делатност доводе до највишег нивоа.

Једна од најстаријих кућа на Житном тргу, с краја XVIII века, једна је од три сачувана здања са „нирнбершким забатом“.

Средином осамдесетих година XX века постаје власнишво Ђуре Бережнија, пословни простор за продају ситних производа властите радионице под називом „Кедар“, након родитеља посао наставља да води кћерка Тања Бережни Стијачић. Својом предузимљивошћу од радње прави прави митровачки бренд, док како она каже, њена диплома Шумарског факултета остаје у фиоци.

Копајући у свом дворишту Петар Бережни је 1980 .године ископао велики комад камена , који се на крају морао вадити са великом дизалицом.

Открило се касније да је у питању „Сунчани сат“, с краја првог века, тежак две тоне.

Петар је ово пријавио, те се ово дело непроцењиве вредности данас налази у Лапидаријуму Музеја Срема и осликава нам историју царског града Сирмијума, једне од престонице Римског царства, данашње Сремске Митровице.

Историја „Сунчаног сата“ нам говори о старој латинској патрицијској породици Папије, која је желела да овековечи Сирмијум и своју славну породицу.

Дело од мермера са Брача представља Атласа који на леђима носи сунчани сат (небески свод), а иза његових леђа браћу Херкула и Ификла.

Претци породице Бережни почивају на русинском и новом гробљу у Сремској Митровици, а потомци Ивана Бережнија из Галиције данас живе у Србији, Португалији и Немачкој.

Својим радом и  друштвеним доприносима, сремски Бережни су постали нераскидиви део града Сремска Митровица.

Владимир Балашћак

*реализацију пројекта „Русинске породице у Срему – Руски фамелиї у Сриме“ помогло Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Nema još komentara.

Budite prvi koji ćete ostaviti komentar.

Odgovori

Your email address will not be published. Required fields are marked *


*

Skip to toolbar