U Srbiji se često govori o tome kako je u Švajcarskoj sve uređeno, ali se zaboravlja činjnica da je taj red napravila država, trudeći se kroz čitavu svoju istoriju da narode koji u Švajcarskoj žive učini međusobno bliskim. Ona je u velikoj meri i uspela, ali je na tom putu morala prvo da izgradi sebe. Postavila je zdrave temelje i što je još važnije, odličnu nadgradnju u vidu pravila kojih se i sama držala uvek i svuda. Pri tome ona je stalno podsticala svoje građane da joj na tom putu pomognu, znajući dobro da bez njih neće daleko stići. Ovim rečima nedavno me je ispred ležimirskog Lovačkog doma i prostorija Fudbalskog kluba Planinac dočekao Vasa Rajić (69), rođeni Vrščanin, kako u šali kaže, nikada do kraja naturalizovani Švajcarac, Ležimirac i Fruškogorac po slobodnoj volji i životnom opredeljenju.
U Austriju, a potom u Švajcarsku, Vasa je otišao ne više ni tako bliske 1977. godine. U početku, radio je kao visoko kvalifikovani auto-mehaničar, a potom kao bravar. Sa suprugom Darom kasnije je otvorio i malu trgovinu za koju sa ponosom ističe da je bila prva pravoslavna radnja u Cirihu i čitavoj Švajcarskoj. Devedesetih godina Rajići su se pokazali kao veliki humanitarci, a iz Švajcarske u Srbiju, na obronke Fruške gore dolaze 1996. godine. Od tada do danas aktivni je činilac društvenog života u Ležimiru kojem je, kako sam ističe, prateći svoje srce i „švajcarske navike“ poklonio svoju dušu.
„Švajcarske navike“
– Švajcarska je država reda, pravila i poretka. Ona u tome nije usamljena iako je možda otišla koji korak narped u odnosu na Zapadnu Evropu koja čitava počiva na jasnim pravilima, pravima, dužnostima i obavezama. To je država u kojoj se cene tačnost, poštovanje zadate reči, marljivost i posvećenost poslu. Međutim, to je i zemlja koja će vam, ukoliko uvidi da radite brzo, dosta toga i uzeti. Ja sam bio bravar, radio sam od jutra do sutra, radio sam puno i brzo, pa sam se brzo i istrošio. U penziju smo i supruga i ja otišli čak četiri godine pre zakonskog roka. Nisam više mogao da izdržim tempo koji sam sebi zadao, baš kao što ni država nije mnogo marila za činjenicu da godine u kojima sam nalažu da malo usporim u onome što radim, priča Vasa.
Tokom svoje gradnje i nadgradnje, Švajcarska svoje nade nije polagala u obećanja, nego u njihova ispunjenja. U državi kantona se i danas malo ko osvrće na rečeno. Ono što je učinjeno jedino se vrednuje.
– Švajcarci su naučili da drže do svoje reči. To je tamo stvar navike koja lako pređe na vas. Ukoliko ipak ne mogu da ispune dato obećanje, trude se da o tome na vreme obaveste onog kome su dužni. Ukoliko treba nešto da se radi, onda neretko pošalju nekog ko će ih zameniti, da bi potom svojim radom zahvalili zameni koja ih je odmenila. Takođe, ljudi su više solidarni u manjim zajednicama aktivniji su i, ma koliko to možda zvučalo čudno i neverovatno, mnogo manje se juri za parama, objašnjava Vasa i nastavlja: – Što se tiče troškova života, hrana i svakodnevni troškovi nisu toliko strašni, ali jeste kirija i stanovi uopšte. Primera radi, trosoban stan vas mesečno košta 1200 evra. Zarade jesu dobre, ali ne toliko da bi mogli lagodno da živite. Za sve godine koliko sam bio u Švajcarskoj, uvideo sam da ova država ima dosta sirotinje koja bi, da nije dotacija, živela znatno lošije nego što je to slučaj sa sličnima u Srbiji. Znate, ovde su ljudi, ma kako to strašno zvučali, svikli na teško, pa su koliko toliko preduzimljiviji. Tamo, siromašni nisu naučili da se snađu i žive isključivo od državnih dotacija, što je često predmet rasprava i neslaganja.
Poštujući sopstvenu etničku šarolikost, Švajcarska ne pita za nacionalost. Dovoljno je da umete i želite da radite, da poznajete elementarne stvari iz njene istorije, geografije, političkog života i da znate nemački jezik.
– Nemački vam otvara sva vrata. Imate tamo i francuske, italijanske i nemačke kantone, ali vam namački omogućava da radite gde god da se zadesite. Ja sam jezik znao u momentu kada sam stigao u Švajcarsku. Učio sam ga u školi, kao i od komšija Švaba u Vršcu, a neko vreme živeo sam i radio i u Austriji. Da toga nije bilo, sigurno bih se teže snašao, smatra Vasa.
Srpsko srce
Raspad Jugoslavije i etnički sukobi koji su ga pratili promenili su život i srpske zajednice u Švajcarskoj. U to vreme, smatra Vasa, bolji život u ovoj državi tražilo je desetak hiljada Srba. Iako nije bila brojna, zajednica nije bila najbolje povezana, pa su jače veze počele da se uspostavljaju tek kada su do Ciriha i Ženeve stigle prve vesti o ratovima.
– Tih godina nije bilo lako biti Srbin ni u Cirihu. Znate i sami… bili smo na toliko lošem glasu da nas ništa nije moglo spasiti i oprati nametnute krivice. Istina, moj šef me je štitio i svima govorio da sam ja odličan radnik i dobar čovek, ali smo se mi Srbi ipak morali pretvrarati da smo Grci. U kolima smo puštali smo grčku muziku, kačili grčke zastavice. Možda to sada zvuči glupo i strašno, ali drugog izbora, tih godina nismo imali, objašnjava kroz uzdah Vasa.
Paralelno sa grčkim pesmama, Dara i Vasa Rajić počeli su od 1992. godine sve jače da slušaju i pesme svog naroda. U centru Ciriha otvorili su malu radnju mešovite robe za koju i danas sa ponosom ističu da je bila „prva pravoslavna radnja u Švajcarskoj“. Ubrzo, mala radnja u kojoj se prodavalo sve, od ikona i sveća, preko srpske štampe do hrane, postala je centar oko kojeg su se sabirali švajcarski Srbi velikog srca. U njoj se, kako je svojevremeno pisala i domaća štampa, sakupljala pomoć za Srbe u Srbiji, Bosni i Krajini, tu su se organizovali humanitarni koncerti, odatle kretale razne druge plemenite ideje.
– Moja žena je od Benkovca, pa je i to bio jedan od razloga zbog kojih smo se zauzimali za naš narod. No, mimo toga, vaspitavan sam da pomognem uvek, kad god mogu, pa sam se, prosto rečeno, tako i ponašao. Takođe, u Švajcarskoj sam naučio koliko je važno pomagati zajednicu čiji ste deo, a bez obzira na to što nisam živeo sa svojim narodom, ja sam mu ipak pripadao. Sarađivao sam sa Konzulatom, sa Crkvom, sa Fondom Kapetana Dragana i svima koji su tih godina želeli da pomognu. Jednom prilikom, sećam se, rešili smo da nabavimo kolica za ratne invalide. Došli smo u jedan magacin i kada su nas pitali gde to šaljemo, pošto smo znali šta bi bilo da smo rekli istinu, slagali smo da nosimo za Zagreb. Dali su nam ih, mislim da je bilo 16 ukupno, uz obavezu da im dostavimo povratnicu sa pečatom. Obećali smo, ali to obećanje nikada nismo ispunili, priča Vasa i dodaje: – Bilo je tu i pretnji, ispisivanja pogrdnih grafita po zidovima radnje, ali smo mi terali po svome… sve dok rat nije prošao. Onda smo rešili da se i mi pakujemo i da dođemo za Srbiju.
Sve za Ležimir
U Ležimir, Vasa je došao prateći u stopu supruginu familiju koja je u Oluji, upravo zahvaljujući njemu, na Fruškoj gori našla svoj mir. Ubrzo potom, kupili su kuću u vikend-naselju i u njoj su i danas. Kao strasni lovac i nekadašnji džudista, odmah po povratku, Vasa je postao deo Lovačkog društva, a počeo je da razmišlja i o obnavljanju rada Planinca koji zbog finansijskih problema tada nije ni postojao.
– Sabrali smo sve, videli koliko treba novaca i rešili da pomognemo. Počeli smo da kupujemo opremu, da dovodimo igrače, a kada nam je iz Manđelosa stigao Branko Bogosavac-Šubara, Planinac je 2008. konačno oživeo. Stavio sam ploču na prostorije kluba, uz pomoć meštana ih uredio koliko je bilo moguće, ponovo smo se prijavili da smo živi i eto, igramo do danas gradsku ligu.
Bio je Vasa, a i dan danas je darodavac, prijatelj, organizator radnih akcija u selu. Tada se, na njegov poziv i molbu udružuju i mladi i stari, sa samo jednom željom – da urede svoj Ležimir.
– Ovde žive dobri i vredni ljudi kojima treba dati da rade kako ne bi tako brzo pali u očajanje. Disciplina se najbolje uči kroz rad, ali je potrebno imati i srce. Ja sam svoje poklonio Ležimiru i mislim da bi nam svima bilo bolje kada bi mestu u kojem živimo poklonili čitavog sebe. Tako rade Švajcarci, pa vi vidite kako im ide, zaključuje kroz smešak Vasa Rajić.
Ništa bez srpskih navika
U prvo vreme, Vasa je radio kao sezonac. Uprkos činjenici da je bio vredan, do dokumenta koji mu je omogućio da u Švajcarskoj i ostane došao je, kako ističe, zahvaljujući jednoj srpskoj, balkanskoj navici i umeću.
– Jednom prilikom kažem ja mom gazdi da ću da idem kod ujaka u Kanadu. Slagao sam. Rekao sam mu da me ujak čeka, da mi dozvola koju sam imao ističe i da ne mogu i neću da stalno strepim šta će biti. Moj gazda na prvu poveruje, ode direktno u Bundeshaus u Bern. Ponese torbu sa mojom dokumentacijom i počne da objašnjava da znam nemački, da znam da radim, da hoću da radim, da sam pošten, da ne obijam kioske i zlatare, kao mnogi što su dolazili iz Jugoslavije. Dođe on iz Berna, zove me i kaže da sam dobio „B“ vizu, godišnju, nakon koje se dobija doživotna. Pita me jesam li napravio sve što treba za Kanadu, ja ponovo potvrdim, a on mi reče da za dve nedelje dobijam godišnju vizu i tako je i bilo, priča Vasa i dodaje: – Nikada nisam hteo da uzmem njihovo državljanstvo. To sam uvek posmatrao kao izdaju mog Srpstva. Srpski pasoš mi je bio dovoljan. Kao stranac nisam bio u podređenom položaju, radio sam, primao platu, a kako su godine prolazile, tako je bivalo sve bolje.
Stevo Lapčević
Leave a Reply