Tekst koji je pred vama predstavlja još jedan odgovor na napade koje sa svog „Sremskomitrovačkog portala“ na račun naših medija upuće, prvo pero, mitrovačkog tabloidnog novinarstva Milan Milivojević. Toliko smo dužni vama, našoj publici kojoj smo i obećali da ćemo se baviti pitanjem raspodele sredstava prema poslednjem Konkursu za sufinansiranje medija raspisanom i sprovedenom krajem prošle godine u Sremskoj Mitrovici, toliko dugujemo sebi jer smo mimo naše volje prinuđeni da se branimo, ali i njemu, jer je očigledno da on i njegovi blic i drugi trabanti ne mogu da žive bez nas.
Naime, u svom poslednjem objavljenom tekstu o nama „Kako sam Mitrovčanima sačuvao dva miliona evra (cirka)“ http://mitrovica.info/milan-milivojevic-kako-sam-mitrovcanima-sacuvao-2-miliona-dinara-cirka/ Milivojević, u svom 
dobrom starom maniru sa puno radosti, a ponovo trujući svoju publiku konstatuje kako je, kao plaćeni pisac, pišući protiv svojih kolega i sugrađana, njihovom gradu, (od njih samih!!) tobož sačuvao nekakva dva miliona dinara.
Trudeći se da objasni u čemu se njegova mudrost i junaštvo sastoje, Milivojević nastavlja da plasira laži o „fantomskoj televiiziji“ (misli se na TV „Fruška gora“), za šta ga uskoro očekuje po njega ne baš povoljna sudska presuda, kao i na toliko puta ispričane priče na temu Radija „Fruška gora“ odnosno njegovom pravu da učestvuje na konkursima koje za sufinsiranje medija raspisuje mitrovčaka samouprava.
Krenimo onda redom.
Fruška gora – naša jedina!
Nedavno, TV „Fruška gora“ obeležila je prvu godinu svog postojanja. O tome da li smo „fantomi“, ko smo i šta smo govore naša dela, ali i naši prijatelji i gosti koji su svojim prisustvom uveličali naše programe i skorašnje slavlje https://rtvcentarsrem.rs/televizija-fruska-gora-proslavila-prvi-rodendan/. Na svoja dela smo ponosni, kao i na činjenicu da smo za samo godinu dana rada uspeli da sklopimo ugovor o dopisništvu RTV-a u Sremu, a u planu nam je izlazak i na IPTV. Upravo tu dolazimo do prve stvari koju, u ovim slavarskim i za nas značajnim danima moramo ponovo da objasnimo onome ko ili neće da čuje ili prosto ne može da razume šta mu se govori. 
Nama je žao zbog toga što Milivojević kao tehnički nepismen čovek nije upoznat sa činjenicom da preko 90 posto građana Srbije televizijske programe gleda direktno kroz kabal. Naša „Fruška gora“ nema dozvolu za zemaljsko emitovanje. Mi to nismo nikada ni krili, a i zašto bi, ako mi takvu dozvolu nikada nismo ni tražili. Danas, u savremenom svetu, u eri sve modernije tehnologije i novih vidova komunikacije, emiteri imaju mogućnost da svoj program emituju i prodaju, u konkretnom slučaju, ne preko zemaljskog odašiljača na Čotu, već putem direktnog digitalnog signala – kroz kabal preko Telekoma, SBB.a, Vektorsa KCN-a ili nekog drugog operatera.
Budućnost televizije, kada već moramo da podučavamo „novinare“ koji o savremenim medijima ne znaju ništa, nije u davanju miliona za opremu koja je stara i prevaziđena, već u ulaganju u novo. Upravo zahvaljujući digitalnom, a ne analognom signalu, naša Televizija je putem interneta vidljiva u svim delovima Evrope i Sveta, a može se pratiti i preko mobilnog telefona. A to što Milivojević misli da bi radi ko zna čega trebali da odbacimo, recimo, e-banking i da se vratimo na stari sistem sakupljanja računa i čekanja u redu za naplatu – stvar je njegova i njegove neukosti.
Ono što više zabrinjava i što nije njegova lična, već i stvar njegovih čitalaca kao i zaduženih za raspodelu sredstava po konkursima za sufinansiranje medija, jeste Milivojevića medijska neobrazovanost. On čak ni ne zna da ni u Zakonu, baš kao ni u Protokolu koji se tiče prava na konkurisanje za medijske projekte nema niti jednog ograničenja koje se odnosi na imanje, odnosno nemanje dozvole za zemaljsko emitovanje.
Dakle, ni reči o frekvencijama, repetitorima, zemaljskom emitovanju.
Kada već govorimo o Milivojevićevoj, kao i o gluposti koje izriču njegovi prijatelji i trabanti, nikako ne možemo zaobići napade prvog pera „Sremskomitrovačkog portala“, na naš Radio „Fruška gora“. I u poslednjem tekstu gore navedenom tekstu, Milivojević u svojoj neukosti pokušava da objasni da nas to što predajnik imamo u Irigu navodno sprečava da za projektna sredstva konkurišemo u Sremskoj Mitrovici.
Ono što Milivojević, ali i čitalačka publika moraju da znaju, to je da ni ograničenja ovog tipa kod konkurisanja ne postoje ni u Zakonu ni u Pravilniku, tim pre što se na konkurs uredno javljaju i drugi radijski mediji, recimo iz Šapca i dobijaju određena sredstva za svoje programe. Takođe, ovom prilikom treba istaći da je predajnik u Irigu postavljen uz odobrenje RATEL-a, te da se zahvaljujući tome naša „Fruška gora“ čuje širom Srema, Mačve ali i na području Beograda.
Tako se primere radi, u „Pravilniku o sufinansiranju projekata za ostvarenje javnog interesa“ koji je izveden iz Zakona između ostalog kaže:
«2. Pravo učešća na konkursu
Član 12.
Na konkursu može učestvovati (u daljem tekstu: učesnik konkursa):
1) izdavač medija čiji medij je upisan u Registar medija, koji se vodi u Agenciji za privredne registre;
2) pravno lice, odnosno preduzetnik, koji se bavi proizvodnjom medijskih sadržaja i koji ima dokaz da će sufinansirani medijski sadržaj biti realizovan putem medija koji je upisan u Registar medija;
3) pravno lice, odnosno preduzetnik, sa projektima organizovanja i učešća na stručnim, naučnim i prigodnim skupovima, kao i sa projektima unapređivanja profesionalnih i etičkih standarda u oblasti javnog informisanja.
Član 14.
Ako je učesnik konkursa izdavač više medija, može na konkursu učestvovati sa jednim projektom za svaki medij.»
Mi Mitrovčanima dajemo mogućnost da nas slušaju i to je ono što je za konkurisanje glavni preduslov. Lokacijska pozicija predajnika ne igra nikakvu ulogu u tom procesu. Jer ukoliko bi i Milivojević bio u pravu, onda bi došli u paradoksalnu situaciju da recimo naš radio mogu i smeju da slušaju slušaoci u Vrdniku, ali ne oni u Pavlovcima, ili ako ćemo da se vodimo pozicijom glavnog studija koji je u Rumi, to bi mogli oni u Vognju, ali ne i oni u Šašincima.
No da budemo sasvim jasni, Radio „Fruška gora“ ima svoj studio i u Sremskoj Mitrovici. Imamo svog dopisnika, Vitasović Živodarku iz Laćarka i svako ko želi može doći u naše prostorije ne u Rumi ili Irigu, već upravo u Sremsku Mitrovicu u Ulicu Kralja Petra Prvog 1/3 gde se nalazimo nekoliko godina i tu uzeti direktno učešće u programu. Neverovatno je Milivojević kao neko ko je kod nas radio tu činjenicu ne poznaje i prećutkuje.
Radio „Fruška gora“ ima i visok procenat slušanosti u Sremskoj Mitrovici (posebno u ruralnim delovima grada) i to iz nekoliko razloga: Najpre otuda što se na tom radiju emituje narodna, izvorna muzika. Od sremačke tamburice do prekodrinskih ojkača i drugih narodnih melosa za sve one Sremce koji su u našu ravnicu došli sa strane,. Imamo i dve izuzetno popularne emisije: „Zavičaj“ koja je posvećena krajišnicima i prekodrincima u Sremu i koja ima već 620 emitovanja. Druga je dobro poznata „Oranica“ koja se bavi poljoprivredom i koju upravo naši paori najviše prate.
Da bi to sve što o našem radiju i televiziji bilo moguće, potrebni su i ljudi koji će programe da osmisle i sprovedu u delo. U Mitrovici, uprkos svim optužbama piskarala koje po sopstvenom priznanju nije prijavljeno na Portalu koje je samo pokrenulo (tobože radi honorarno, dakle na crno, jer i za honorarni rad postoje ugovori kojima se lako može utvrditi ko i koliko novaca za uslugu daje), rade ne „fantomi“ nego – Mitrovčani.
Tako već godinama kao dopisnik Radija „Srem“ radi Stevica Bjelkić, kao dopisnik Radija „Fruška gora“ spomenuta Vitasović Živodarka iz Laćarka, na našem portalu preko kojeg i odgovaramo na Milivojevićeve napade je jedan od najboljih studenata žurnalistike u Novom Sadu Marija Grbić iz Martinaca, dok su u prošloj godini, dok Milivojević „nije sačuvao dva miliona“, na televizijskom programu radili Ivan Kovačević iz Sremske Mitrovice i Stanislava Vizićanin iz Laćarka. Radi se o ljudima sa iskustvom i znanjem, uredno prijavljenim, sa svim pravima i obavezama koje zaposleni imaju. Dakle, niti je naša televizija fantomska, niti su njeni zaposleni, a ponajmanje su to sadržaji koje proizvodimo. Baš kao što je slučaj sa drugim našim mediji.
Sada, kada smo sve to naveli, postavljamo logičko pitanje: kome do onome ko se uplašio činjenice da više nije sam u mitrovačkom medijskom prostoru smetaju naši mediji? Da li neki „urbani“ Mitrovčanin ima nešto protiv ruralnih delova grada u kojem živi? Da li mu smetaju narodna muzika, ili možda izvorna krajiška pesma koju su u Srem doneli njegovi nevoljni doseljenici? Da li se iza tih napada krije latentni separatistički mentalitet koji, pored toga što je smrtno zaljubljen u „urbano“ ima ne baš toliko skrivenu nameru da i dalje prebrojava krvna zrnca i deli nas na „authotone i dođoše“? Ko u konačnici ima pravo da nama Mitrovčanima koji na napade jednog opskurnog portala i odgovaramo brani da radimo u svom gradu?
Analiza raspodele sredstava po poslednjem konkursu raspisanom u Sremskoj Mitrovici to će najbolje pokazati.
Ko o čemu Milivojević o poštenju
Kreatori projekata sa kojima naši mediji konkurišu u Sremskoj Mitrovici su Mitrovčani. Oni ih i realizuju, pravdaju, a novac koji za njih dobijamo usmeren je na isplatu zarada, pokrivanje dnevnih troškova funkcionisanja i kupovinu nove tehnike kako bi publici omogućili što kvalitetnije sadržaje.
Kako smo već primorani da govorimo o dva miliona dinara (cirka) koliko smo tokom protekle godine ukupno dobili, bilo bi i potrebno i pošteno naglasiti da taj novac jedva pokriva zaradu zaposlenih. Svako ko se makar malo razume u ovu materiju može i mora da zna da jedan radnik, ako poslodavac želi da mu da pristojnu platu, sa svim doprinosima koji se uplaćuju, košta između 800.000 i 900.000 dinara godišnje. I eto gde je otišao najveći deo para, onih koje toliko smetaju Milivojeviću! Suma od dva miliona (cirka) više je nego nedovoljna da bi se od nje moglo profitirati (na šta svojim tekstom maskota mitrovačkog tabloidnog novinarstva aludira).
Da je uredno prijavljen na portalu čiji je suosnivač, Milivojević bi to i sam dobro znao. Kao honorarac, on to, verujemo ne zna, niti ga to preterano zanima. Ono što ga zanima, to je visina neprijavljenog novca koji kao neprijavljeni honorarac, bez ugovora o honorarnom radu prima. Visina radničke zarade ovog plaćenog novinara (ne, nije on radnik, već najamnik), ma koliko naricao nad teškim radničkim životom – ne zanima.
A i zašto bi, kada to nije njegov, već život nas Mitrovčana koji od projekata živimo i radimo, ali i onih naših kolega koje su upravo zahvaljujući Milivojevićevoj ljubavi prema „pravdi“ – ostale bez posla.
Nakon poslednjeg mitrovačkog prošlogodišnjeg (novembarskog) konkursa na koji je, kako sam priznaje, najviše uticaja imao upravo Milan Milivojević (ili neko drugi ko iza njega stoji?), dobar deo naših mitrovačkih kolega ostao je bez primanja, pa tako danas u sistemu rade samo dva novinara. Situaciju u kojoj smo, kao medij koji se zaista finansira od projekata i marketinga, a ne od crnih para i zakulisnih radnji, prihvatamo borbeno, sa željom da svojim radom pokažemo da su oni koji su se za Milivojevićevim „pravdoljubljem“ poveli – napravili veliku grešku.
Greška prati nestručnost
Mi se nikada nismo bavili time kome je lokalna samouprava u Sremskoj Mitrovici po bilo kom konkursu za sufinansiranje medija dala novac. To je stvar kojom su se do sada bavili samo tabloidi „novinari“, no kako smo upravo od jednog takvog, koji za svoje zasluge (navodno uštedio je neke pare), sam za sebe (u maniru totalitarnog čoveka) traži Novembarsku nagradu napdnuti, to ćemo pokušati da objasnimo šta je i za koga je Milivojević zaista „sačuvao“ milione kojih je, verovali ili ne, znatno više od dva (cirka).
Ako samo pregledamo Zapisnik sa sednice komisije za ocenjivanje projekata u oblasti javnog informisanja koja je u Sremskoj Mitrovici zasedala 28. 11. 2016. godine, možemo videti da je od ukupno 8.000.000 dinara, na medije koji su prijavljeni u Sremskoj Mitrovici otišlo svega 2.100.000 dinara. Dakle, razlika je nemalih 5.900.000 dinara koji su otišli u Novi Sad, Beograd, Petrovaradin, Šabac, Rumu i naravno Šid, a to je, moraćete priznati, mnogo više od dva miliona (cirka) koliko je Milivojević navodno „uštedeo“.
Kako je Milivojevićeva oštrica bila uprena protiv nas, to ćemo nekoliko redaka posvetiti onim nemitrovačkim medijima, koje Milivojević nije spomenuo, a koji su pojedinačno dobili najviše para. Pre svih treba istaći razne šidske produkcije koje su u ukupnom zbiru dobile 3.7 miliona dinara (Da nisu ovi milioni na koje Milivojević misli? Dobro je sabrao, ali na pogrešnu adresu je svoj račun poslao).
Kladimo se da oni koji slave Milivojevića i potvrđuju kako ne znaju za naše medije (koji su, za razliku od šidskih dobili svega 200.000 dinara) ništa ne znaju o recimo „Darko Bešević PR Audio i video produkcija Sirmium info Šid“, koja je dobila 1.200.000 dinara za mesec dana, ili pak „Danijela Šuša PR Audio i video produkcija Nova produkcija Šid“, koja je dobila 1.100.000 dinara ili Dragana Mladenović PR audio i video produkcija 1.100.000 ili produkcija „Jovan Bosić PR audio i video produkcija, Super produkcija „Šid“ koja je dobila 300.000 dinara za isti vremenski rok.. Za njih Milivojevićeva publika ne zna, a i kako bi kada je o tome namerno i sračunato ni ne obaveštava.
Kao Mitrovčani koji rade na ovom portalu, mi se pitamo da li je iko u Sremskoj Mitovici ikada video program realizovan u okviru projekata „Mitrovica nekad i sad“ (odobreno 300.000 dinara), „Misli danas za bolje sutra“, „Sremska Mitrovica – Grad sporta“ (odobreno 1.100.000 dinara), ili „Agro vesti“ (odobreno 1.100.000 dinara), „ „Sremska Mitrovica grad sporta“ 1.200.000 za šta su pomenute produkcije same dobile preko tri miliona dinara? O tome ko stoji iza tih produkcija, zašto se njima daje toliko novca, koji sadržaj proizvode, Milivojević nije pisao. Ali to nas ne čudi, jer da je činio što nije, Milivojević bi bio novinar, a ne iz ko zna kojih fondova preplaćeni honorarac. Njega više bole naših 200.000 nego njihovi milioni, baš kao i činjenica da su šidske (dakle ne mitrovačke) produkcije za samo mesec dana dobile više sredstava nego što smo mi dobili za čitavu godinu!
Na ovom mestu zanimljivo bi bilo reći i nekoliko reči o razlozima zbog kojih je Milivojević honorarni saradnik na portalu čiji je suosnivač. Razlozi za tako nešto ne leže u nemogućnosti poslodavca da ga uredno prijavi, već u činjenici da je Milivojević celokupnu svoju imovinu, iz straha od odštete koju će po raznim tužbama i presudama koje očekuje ipak morati da isplati, prepisao na svoje srodnike.
Računajući da će kao plaćeni pisac koji na sebi nema ništa i koji radi neprijavljeno biti oslobođen od materijalne nadonade za sve što čini, on se sve do nedavno i javno hvalio svojom zamisli. Presuda koja ga očekuje uskoro, biće samo prvi u nizu dokaza da ta i takva zamisao ipak nije toliko mudra koliko se Milan nada.
Što se nas tiče, novac na poslednjem konkursu nije ni mogao biti drugačije podeljen kada je komisija koja ga je delila bila u sledećem sastavu: Vesna Bunijevac iz Asocijacije Elektronskih Medija Vojvodine, koji shodno činjenici da su u APR upisani kao privredno društvo, a ne kao novinsko udruženje po Zakonu čak ni ne smeju da predlažu kandidata. Odnosno, oni to smeju, ali lokalna samouprava ne bi smela da prihvati njihov predlog. Sa druge strane, radi se o osobi sa srednjom stručnom spremom (Ekonomski tehničar) koja je u RTV Inđija (koja je opet u šidskom medijskom sistemu) zaposlena na mestu računovođe.
Naravno, mi nemamo ništa protiv osoba sa srednjom stručnom spremom, nemamo ništa protiv zaposlenih u RTV Inđija, ali se pitamo koje kompetencije ekonomski tehničar zaposlen kao računovođa ima da ocenjuje kvalitet medijskih projekata? I to sa pozicije predsednika komisije!
Da je ovakvih pokušaja bilo i ranije, i to svuda gde se pojavljuju famozne šidske produkcije, svedoči i tekst „Vremena“ – „Šid, pritiskom do zakonitosti“ http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=1300929&print=yes u kojem se, između ostalog navodi da su novinska udruženja zajedničkim nastupom pred tamošnjom lokalnom samoupravom ipak uspela da isprave grešku i jednom privrednom društvu kako je AEMV, po slovu Zakona oduzmu pravo da delegira članove u komisiju.
Tako se o ovoj stvari u već spomenutom „Pravilniku“ između ostalog kaže:
«Član 20.
Za člana komisije imenuje se lice koje je nezavisni stručnjak za medije ili je medijski radnik.
Predložena lica ne smeju biti u sukobu interesa niti obavljati javnu funkciju, u skladu sa pravilima o borbi protiv korupcije.
Član 21.
Pravo na predlaganje članova imaju novinarska i medijska udruženja koja su registrovana najmanje tri godine pre datuma raspisivanja konkursa, i koja uz predlog za članove komisije podnose i dokaz o registraciji.»
Drugi ništa manje zanimljiv član komisije je Vera Nikolić. Radi se o diplomiranoj pravnici koju je u komisiju delegirala lokalna samouprava. Kao i u slučaju Vesne Bunijevac, mi nemamo ništa protiv diplomiranih pravnika, niti zaposlenih u gradskoj upravi. Ono što je za nas interesantno jeste njesu njene kompetencije za raspodelu sredstava, pa se otuda pitamo zbog čega Grad Sremska Mitrovica nije u komisiju postavio nekog PR-a koji svakodnevno komunicira sa ovdašnjim medijima i poznaje ko na novinarske terene odlazi i ko zaista ispunjava obaveze preuzete dobijanjem sredstava. Cenimo da bi takva osoba umela da prepozna istinski novinarski rad kako Milana Milivojevića, tako i znamenitih šidskih produkcija (držimo da bi se barem neko predstavio kao radnik iste).
Takav član komisije bi znao ko na terene odlazi, ko proizvodi, a ko plagira, ko projekte pravda, a ko čak ni u procesu realizacije istih nigde ne stavlja naznačenje da je produkcija sufinansirana na šta je shodno Zakonu i članu četrdesetom „Pravilnika“ obavezan.
Ukoliko to, ne radi baš kao što je slučaj sa Milivojevićem, logično bi bilo da se oni koji mu sredstva daju zapitaju zbog čega je to tako i na koji način „Sremskomitrovački portal“ zapravo ispunjava obaveze za koje je, po poslednjem konkursu plaćen kao Radio „Srema“ i nešto manje od mitrovačkog „Ozona“ koji svakako imaju veći troškovnik.
Na kraju treba spomenuti i ništa manje važnog Petra Kočića iz Društva Novinara Vojvodine koji je zapravo bio jedini stručan da ceni kvalitet podnetih projekata. Radi se o dopisniku Radio Beograda i iskusnom novinaru koji je, na žalost svih kojima je do pravde zaista stalo, bivao preglasan svaki put kada je pokušao da skrene pažnju na na nepravilnosti i nelogičnosti koje je u procesu odlučivanja uočavao.
I da se odmah razumemo, znajući sve što sada pišemo i u vreme kada je komisija objavljena, mi smo imali svako zakonsko pravo da rad iste oborimo i zatražimo ponovno delegiranje članova. Ipak, poštujući druge kolege, kao što smo to uvek činili i kao što ćemo činiti i dalje, mi nismo želeli da zbog ličnog nezadovoljstva njih lišavamo sredstava koja su im, baš kao i nama preko potrebna za rad i opstanak.
Spremni da i sami ostanemo bez novca koji nam, ako ćemo suditi po podnetim projektima pripada, mi nismo želeli da kolege iz „M novina“, „Sremskih novina“, „Ozon radija“ i drugih čestitih mitrovačkih medija koji pošteno obavljaju svoje novinarske zadatke uskratimo za onaj novac od kojeg žive i razvijaju se.
Međutim, podstaknuti napdaima jednog plaćenog pisca, prinuđeni smo ne samo da na ovaj način na optužbe odgovaramo, već i da razmislimo o svom odnosu prema kontroli dodele sredstava u budućnosti. Ne radi zaštite nas samih, jer to ni do sada nismo radili, već radi zaštite dostojanstva i ugleda mitrovačkih čestitih novinara i novinarstva kao profesije u celosti.
Kad dva loša ubiju Miloša
I tako… „dva loša ubiše Miloša“, što bi rekao naš narod, a mi na sve to možemo dodati samo toliko da je očigledna činjenica da našem gradu nedostaju dani Branislava Nedimovića i pravičnost koju smo imali tada kada su svi ovdašnji mediji, shodno kvalitetu podnetih projekata dobijali novac za realizaciju istih. Očigledno je u našem gradu sada nastupilo drugo vreme, ono u kojem je Milan Milivojević najveći borac za pravdu. Kakav borac – takva i pravda!
Uvek smo se vodili, pa i danas to činimo, načelom da novac treba da pripadne onima koji komisiji podnesu najbolje projekte, odnosno onima koji su sposobni da projekte i realizuju. Sada, kada se to pravilo ne puštuje ni najmanje, možemo samo da se nadamo da će novi gradonačelnik slediti primer svog prethodnika Branislava Nedimovića.
Novi konkurs je objavljen i mi smo, shodno slovu Zakona konkurisali sa našim projektima koje su, ponavljamo to još jednom, pisali Mitrovčani: za Radio „Srem“ Stevica Bjelkić, za Radio „Fruška gora“ Živodarka Vitasović, za Portal „RTV CentarSrem“ Marija Grbić i za TV „Fruška gora“ Siniša Jovanović.
. Oni koji su projekte pisali, iste će i realizovati, tako da niko ne treba da se plaši da će novac nama dodeljen otići na neku drugu, rumsku ili bilo koju drugu adresu. On je mitrovački i pripada Mitrovčanima.
A što se tiče gospodina plaćenog pisca koji očekuje nagradu za to što je pišući protiv kolega oduzeo platu svojim sugrađanima i poklonio je znamenitim šidskim produkcijama, možemo reći samo nekoliko reči. Naš narod kaže da „krv nije voda“ i da „iver ne pada daleko od klade“. Znajući da je pred Milivojevićem čitav niz presuda, a svedočeći da svakim svojim tekstom pravi novo krivično delo, Milivojević bi pre bilo koje nagrade Grada Sremska Mitrovica (daleko je novembar), mogao dobiti lisice na ruke. To što na sebi nema ništa, neće mu biti naročita uteha.
foto: sremskomitrovački portal
Leave a Reply