Već neko vreme razmišljam o selima u opštini Irig, o tome koliko je pisano o njima, o njihovim specifičnostima, znamenitostima i značaju. Na samo tri kilometara od banje Vrdnik nalazi se selo Jazak. Baš pre nekoliko dana održala se manifestacija „Jesen ide, dunjo moja, kukuruzi već su zreli“, svečanost koja je, možemo reći, učinila Jazak prepoznatljivim već 11. put. Međutim, ja pamtim još nešto vezano za ovo mesto.
Dok sam kao dete živela u Jasku, nedeljom sam išla u crkveni hor i od tada još pamtim stihove i melodiju pesme “Znaš li ko te ljubi silno”; nikada neću zaboraviti jednog dečaka koji me je prekinuo u prepisivanju odgovora na kontrolnom (a samo mi je taj odgovor falio!) još u nižim razredima u jazačkoj školi; moji prvi dečiji nestašluci vezani su za Jazak, a moji prvi folklorni koraci, prve narodne pesme i prvi javni nastupi načinjeni su baš u jazačkom kulturno-umetničkom društvu “Teodor Avramović Tican”.
Danas je Jazak poznat i po flaširanoj vodi Jazak, a i po tužnoj činjenici da je ovo selo od preko hiljadu stanovnika poznato po velikom broju mladih neženja. Ipak, ne napušta me misao o tome da pitam znamo li svi ko je bio Teodor Avramović Tican i znamo li išta o Ticanovoj buni?
Piše se da je Jazak naseljen od 1702. godine, a ima jednu interesantnu istorijsku činjenicu vezanu za period Prvog srpskog ustanka, čiji je glavni akter bio upravoTican.
Godine 1807, početkom aprila, Sremci su digli bunu protiv plemstva (Odeskalijevih) odgovornog za njihov život u izuzetnom siromaštvu. Upravo to enormno siromaštvo bilo je povod za nekadašnjeg graničara Teodora Avramovića Ticana, seoskog kneza iz Vognja – rodom iz Jaska, da pozove seljake iz Buđanovaca, Brestača, Subotišta, Dobrinaca, Sibača, Petrovca, Bešenova i drugih mesta da “odmah sutra pošalju u Voganj izaslanike i druge ljude pod oružjem”. Tako se diglo 15 hiljada seljaka iz 45 sela!
Buna je završena neslavno po ovog borca protiv nepravde, a i poVrdnik – posledice su bile vidljive narednih 25 godina. Naime, usledili su napadi na spahijske magacine i imanja, pa su austrijske vojne vlasti zamolile mitropolita Stefana Stratimirovića da posreduje.
Na pregovorima u vrdničkoj Ravanici, Stratimirović je seljacima preneo ponudu Beča: opšte pomilovanje, osnivanje posebne komisije za seljačke žalbe i ostavljanje na uživanje već zauzete zemlje, ali ako momentalno prekinu pobunu i odmah polože oružje. Pobunjenici su pristali – svi osim nekadašnjeg graničara Ticana i njegove čete.
On je napustioVrdnik i otišao na posed kneževa Odeskalkija. Tu je, samo nekoliko dana od početka bune, a posle žestoke bitke s carskim vojnicima, uhvaćen i zatvoren u Irigu. Međutim, pobegao je iz zatvora, ali su ga stigli na Savi, odakle je pokušao da se prebaci u Srbiju. Osuđen je na smrt mučenjem na točku i čerečenjem – svi pobunjenici su dobili amnestiju, sem njega.
Ne kunite, za Boga miloga!
Kad je mitropolit Startimirović posle pregovora odlazio iz Vrdnika, pobunjeničke straže na izlasku iz sela hicima u vazduh javile su da je prošao. Mitropolit je pomislio da su pucali na njega i bacio je anatemu, odnosno isključio Vrdnik iz crkvene zajednice. To je značilo da nijedno svešteno lice ne sme nogom da kroči u Vrdnik. Tek 1832.godine mitropolit je poslao sveštenika u varošicu, a to je bio paroh Vasilije – otac čuvene pesnikinje Milice Stojadinović Srpkinje, Bukovčanke, koja će kasnije boraviti u Vrdniku.
Izvori:
http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/2173819/kurirov-feljton-atentati-bune-i-nemiri-u-srbiji
Leave a Reply