Драмска списатељица Тамара Антонијевић добитница је Награде за драмско стваралашво „Борислав Михајловић Михиз“ за 2024. годину.
У Иригу је ове године по двадесети пут додељена Михизова награда за драмско стваралаштво. У години јубилеја добитница награде је Тамара Антонијевић уз Ужица. Награду додељују Фонд „Борислав Михајловић Михиз „и Српска читаоница Ириг у знак сећања на Борислава Михајловића Михиза, рођеног Ирижанина, једног од наших највећих књижевника, критичара и драматурга. Једногласну одлуку донео је трочлани жири у саставу Маја Пелевић, драматуршкиња и драмска списатељица, Димитрије Коканов, драматург и драмски писац и Светислав Јованов, критичар и театролог (председник жирија), а награда се традиционално додељује 17.октобра на дан Михизовог рођења.
Тамара Антонијевић, рођена 1989. године у Ужицу, студирала је драматургију на Факултету драмских уметности и мастер студије на Институту за примењену театрологију у Гисену, у Немачкој. Тренутно је кандидаткиња на докторским уметничким студијима на Универзитету примењене уметности у Бечу. Ради као доценткиња и координаторка мастер програма перформативних уметности на Академији визуелних уметности у Нирнбергу, а до сада су јој извођене драме: „Секс-уметност-комунизам“ (Битеф театар, режија Бојан Ђорђев), „Непотопива АМ“ (Битеф Театар, Света Прада, режија Сања Митровић), „кључ, брава, језик“ ( Центар за културну деконтаминацију, режија Ана Миљанић).
Подсетимо, међу досадашњим лауреатима овог признања су Филип Вујошевић, Ива Брдар, Сташа Бајац, Филип Грујић…
-У својим досадашњим текстовима – “Кључ, брава, језик”, “Теорија о старој цури”, “Непотопива АМ”, “High Shine”, “Секс-уметност-комунизам” и “Најгоре је што функционише: 50 теза
о асистирању” – Тамара Антонијевић се усредсређује на положај жена у патријархату, питање материнства и тога да ли жена по сваку цену мора бити мајка. Критика нуклеарне
породице која чини демократију немогућом, проблеми поседовања, присилног рада, сексуалног фашизма, родне сегрегације и родне експлоатације, старост, крхкост и потрошност тела су само неке од тема које она третира у свом колективном/колаборативном стваралаштву…Њени текстови су уско повезани за сарадњу и дијалог са другим уметницима
(писци, редитељи, кореографи…) и она је самим тим пример уметнице која промишља природу савременог текста за извођачке уметности и позицију текста у тим праксама, самим
тим и позицију себе као ауторке, образложење је трочланог жирија.
Тамара Антонијевић пише и ради као драматуршкиња и уметничка сарадница на изведбеним пројектима, плесним представама и изложбама. Ради као
доценткиња и координаторка мастер програма перформативних уметности на Академији визуелних уметности у Нирнбергу, одакле се и јавила путем видео позива.
„Захваљујем се жирију на награди коју заиста нисам очекивала. Моје писање и текстови су засновани на сарадњи са ауторкама и ауторима, уметницама и уметницима, пријатељима и пријатељицама, од којих су неки живи, а неки више не. Овом приликом се захваљујем и онима живима са којима се надам да ћу и даље сарађивати“, рекла је Тамара
Антонијевић.
„Оно све што вреди и оно што је живо у нашем позоришту, отприлике деведесет посто тога, стварају добитници Михизове награде, што нас на известан начин уверава у то да смо били на правом путу. Други критеријум је да се држимо не само формалне одреднице младог писца, већ и да промовишемо оне драмске ауторе који на свој аутентичан начин одражавају нешто што смо сви називали михизовским духом, а то су писци који уносе дух промене у нашу савремену драму“ , додао је Светислав Јованов, председник жирија.
Овом приликом је представљена књига драма Сташе Бајац, прошлогодишње добитнице награде.
Такође ове године, у родној кући Борислава Михајловића Михиза у Иригу одржан је трећи научни скуп „Аутобиографије и мемоари“ чији је
уредник др Владан Бајчета. Ово је била и прилика да се представи Зборник радова са других Михизових сусрета (2023) под називом „Драма Михизовог доба “ и „Књижевна
дисперзија Борислава Михајловића Михиза“ др Маје Плавшић, обе књиге у издаваштву Српске читаонице у Иригу. Окупљени око теме „Аутобиографије и мемоари“
излагачи су представили своје радове који ће чинити наредни зборник у едицији „Михизови сусрети 2025“.
„Ово нам је трећи тематски скуп, прва тема је била критика, затим драма Михизовог доба и сада су аутобиографије и мемоари. Сваке године радимо по једну тему везану за
Михизово дело и представљамо зборник са прошлогодишњих сусрета. Српска књижевност већ 200 година има једну постојану традицију аутобиографске и мемоарске прозе и ми смо изабрали 15 занимљивих наслова из те области где ће сваки аутор да прикаже по једно дело и да напише рад“, рекао је др Владан Бајчета, уредник.
Велики писац, критичар, сценариста Михиз потекао је из мале иришке средине, а из његовог дела потекла је једна велика књижевна традиција. Михизови сусрети су један од начина да се негује његов лик и дело, али и да се Ириг одужи једном од највећих српских књижевника 20.века. Организују се, сада већ по традицији, након доделе Михизове награде за драмско стваралаштво када се обележава и дан његовог рођења.
Борислав Михајловић 1986. године написао је кратак текст поводом премијере представе Душана Ковачевића Свети Георгије убива аждаху.Пратио је његов рад од
самог почетка – испитна представа Маратонци трче почасни круг – и драго му је што је његов тадашњи утисак о њему као будућем великом драмском писцу потпуно тачан.
Будући да је овај комад прва Ковачевићева драма после три комедије, Михајловић сматра да је успео и као драматичар. Иако први пут пише историјску драму, он у њој
проналази све оне особине које красе његове комедије – велику снагу дара и замаха, оригиналност, горчину и правдољубље. Сам тренутак појаве ове драме сматра
знаменитим догађајем у српској драматургији и сигуран искорак Душана Ковачевића из комедије у драму.
Оваква афирмативна критика сигурно је значила тада младом Душану Ковачевићу који у некрологу Михизу објављеном у Вечерњим новостима наглашава колико ме је Михајловићев суд и савет био битан у старалаштву: „Михиз ми је био као отац. Упознао сам га кад сам дошао у Београд и многе ствари о позоришту и о нашем политичком и културном животу, научио сам од њега. Све моје драме он је први читао. Био је учитељ у оном најлепшем значењу те речи, генерацијама писаца и глумаца. Нема значајнијег писца коме он није бар мало помогао.