Постоји мит и легенда о наочитом Русину у којег се заљубила млада ћерка једног пољског грофа. Старом грофу се то није никако допало, да ћерку да младом Лемку (Лемки- етничка подгрупа Русина са Карпата из области Лемковина), те је младића дукатима платио само да је не ожени и да оде далеко од ње….
Сага породице Ференц по приповедању и сећањима Теодора Тоше Ференца (1944-2015) и његовог сина Федора, почиње још у древној Галицији, тачније из околине града Горлице, место Новица, садашња југоисточна Пољска, Војводство Малопољско, и траје до данашњих дана у равном Срему.
У току присилне мађаризације Русина, понели су презиме Ференц, а изворно презиме се није пронашло и задржало, али се задржала јака свест и осећај припадности русинском народу до данашњих дана.
Прапреци Дмитар (Митар) и Параскева Ференц, претежно ситуирани и имућни за ондашње прилике, почетком 19. века кренули су за Америку, али су се стицајем животних околности обрели дунавском лађом у Земуну, где им се једно од деце разболело и преминуло након неколико дана. Породица остаје у Земуну неколико година, потом се селе у Шишатовац, где се задржавају кратко, а након тога су се обрели у Сремској Митровици.
Прилике у Митровици су тих година биле такве, да није било феудалних установа, околина је обиловала необрађеном и плодном земљом, која је продавана за врло ниске цене и само је чекала вредне људе. Ференцови су били управо ти.
Дмитар и Параскева Ференц, настањују се на великом поседу око католичког гробља, у Митровици у којој и завршавају своје животе, те бивају сахрањени на католичком гробљу.
Њихова деца била су: Тодорка, Ева, Марија (преминула као дете), Лојза, Теодор (Тодор), Алекса и Јосим.
Теодор (Тодор Ференц) жени се Русинком Терезијом из породице Михаљко, чији су чланови дали земљу за настанак русинског гробља у Митровици и купује своје велико имање, у садашњој Улици Нови шор.
Из брака са супругом Терезијом, Теодор (Тодор) је изродио Ивана, Перу, Јулку, Мелку, Аницу, Мару и Стеву.
Чланови породице Ференц су сви били школовани и имали своја занимања: машински инжењери, кројачице, правни техничари, али су се и поред њих бавили искључиво пољопривредом.
Вредан, способан и предузимљив ратар Теодор Ференц врло брзо удвостручује свој капитал, постаје газда и један од највећих земљопоседника у тадашњој Митровици (око сто јутара земље).
– Имао је наум да отвори млин, на месту данашњег „Житопромета“, али га је у томе спречила финансијска несигурност његовом компањона Павловића. Кад је у Митровици почела да се гради Русинска црква, Теодор Ференц, помало преке нарави, условио је надлежне рекавши им: „Или ћу је градити сам, или нећу дати ни динара“ – говори његов праунук Федор.
Касније се одобровољио и фокусирао на изградњу капелице на митровачком русинском гробљу, попустио у својој тврдоглавости и до краја живота издвајао се као један од највећих ктитора цркве, у чијим је књигама уписам златним словима. У темеље цркве узидан је документ где се између осталих тутора, налази и име Теодора Ференца, као црквеног одборника.
1924.године дарива шест хиљада тадашњих динара за куповину великог звона посвећеног Вазнесењу Исуса Христа и дародавац је за мало звоно које је посвећено светом Ђорђу.
У свом животном веку обављао је улогу тутора и заменика тутора, те је између осталих чланова био проглашен неколико пута за црквеног одборника, што је својим потписом 1929.године потврдио и тадашњи Владика Њаради.
Почетком тридесетих година прошлог века, својим прилозима помогао је и завршетак русинске Читаонице, између осталих одборника, својим радом највише се жртвовао Теодор, скупа са Павлом Трудићем.
На Велики Петак, 1933.године, између осталих Русина, Теодор са супругом Терезијом ступа у црквену организацију, која је канонски уведена, а под називом „Братсво сретне и благе смрти“.
Ова организација формирана је 1908.године у Француској, премештена је у гркокатоличку цркву, раширена по многим крајевима, па тако доспева и до Русинске цркве и у Митровици.
Чланови овог братства чинили су добра дела и молили се за добру и благу смрт, како своју, тако и целог света.
Идеја о капелици на гробљу потекла је почетком тридесетих година прошлог века прилогом удовице Катице Сусак, која је тим чином испуњавала свој дати завет. До почетка реализације, чекало се неколико година.
Кад се приступало градњи капелице на русинском гробљу 1936.године, као главни дародавац спомиње се Катарина Сусак, а како би дошло до градње, омогућавају Теодор Ференц и Андрија Штефански, који су се обавезали да сваки да по једно јутро земље за издржавање капеле, а земља се имала превести на цркву одмах после њихове смрти. Првобитни пројекат урадио је зет Теодора Ференца, архитекта из Београда Александар Радивојевић, а камен темељац освештао је тадашњи парох Гарапић на Велику Госпојину 1936.године. Првобитна идеја је била да капела буде посвећена светој Терезији од Малог Исуса.
Убрзо након тога, наступили су финансијски проблеми, јер је пројектант Радивојевић повећао цену, урадивши испод капеле више гробница него што је било планирано, те се црквени одбор није слагао око нове цене, јер нису имали одакле да плате.
Тад ствар на себе преузима Теодор Ференц, прихвата да исплати све започете радове, али под условима да се капела посвети Покрову Пресвете Богородице, да он лично располаже са гробницама и да на плочи пише да је он завршио капелу.
Пошто друго решење није било ни на видику, пристало се на његову погодбу и капелица се завршила, иконописао ју је Драган Стефани, те ју је 1938.године, посветио владика Њаради Дионизије.
Теодоров син Пера, оженио се за време Првог светског рата и одмах након тога 1914.године отишао на Источни фронт не знајући да ће му се родити син.
Кад је хтео да се врати, писао је породици да му пошаљу новац за повратак, што су ови и учинили, преко тадашњих хуманитарних организација, међутим Руси су пресрели писмо, прогласили га за шпијуна и отерали у Сибир. У том моменту, на жалост, прекинута је и онемогућена свака комуникација са њим. Породица је уклесала у ниши своје капелице његово име са сликом.
Никад не сазнавши да ли им је син жив, своје животе у Митровици завршавају прво Терезија Ференц (1888-1936), а неколико година након ње и њен супруг Теодор (1884-1943). Сахрањени су у својој задужбини на русинском гробљу.
Један век касније од нестанка њиховог сина Пере, једна суграђанка, игром случаја и сплетом околности из Црне Горе доноси писмо од једне Рускиње из Сибира, те се испоставља да је она праунука Пере Ференца, који је основао нову породицу у прогонству, која је на жалост била проглашена државним непријатељима у тадашњем Совјетском Савезу и тек након рехабилитација су могли да путују и контактирају, тако да су одмах пронашли своје давно изгубљене рођаке и обновљене фамилијарне везе, давно прекинуте, поново су успостављене.
Имена која се појављују у прошлости породице Ференц су: Дмитар, Параскева, Теодор, Терезија, Кајка, Иван, Петар, Ђурђица, Марија….
Имена су се понављала у појединим генерацијама, преносећи се са деде на унука најчешће.
Имена у садашњици су: Федор, Иван, Марија, Томислав, Марко, Милан…
Други син, знаменитог Ференца Теодора, Иван (1903-1969), оженио се русинском девојком Кајком из породице Лабаш. У свом веку наставио је да обрађује земљу коју је стекао његов отац. Од пољопривредних култура највише се сејало жито и кукуруз. Гајио је говеда и држао пуно коња, што запрежних, што липицанера. Са својим липицанерима служио је војску у краљевој гарди, ондашње Краљевине Југославије.
За свог радном и животног века у несигурним и ратним временима породица је поседовала, за оно време, модерну пољопривредну механизацију, америчку косачицу с краја деветнаестог века, а у оквиру домаћинства, протеклих деценија, пронашла су се и „нова“, неупотребљена дрвена запрежна кола из 1912.године, потпуно очувана без окованих точкова.
Иван Ференц (1903-1969) припадао је трећој генерацији досељеника, која је у свом животном веку преживела оба светска рата.
Са супругом Кајком добио је Ђурђицу, Божидара, Мару, Теодора (Тошу), те троје деце која су преминула у раној младости: Митар, Верица и Александар.
Смртност деце у том временском периоду била је врло велика.
Теодор-Тоша (1944-2015), као дете је упао у раље тешке болести и још су му као живом спремили белу кошуљу и одело за сахрану, али његова мајка Кајка, није одустајала.
Водила га је у цркву на Текијама у близини Сремских Карловаца. Тоша је преживео. Мајка сматрала је да су га спасиле молитве на Текијама и до краја свог живота, ходочастила је и посећивала цркву на Текијама.
Иван Ференц био је два пута у затвору као кулак, у току Другог светског рата и у периоду одмах након ослобођења, а све то захваљујући људима који су били љубоморни и завидни на његово богатство, те су га потказивали и пријављивали.
Било је то тешко и несигурно време кад су га мучили, чупали му бркове и одузимали стечену имовину. Док је Иван био често привођен у вихору рата и тешких времена, његове кћерке Мара и Ђурђица су као мале девојчице биле сведоци страхота и стрељања недужног становништва, поливања кречом и затрпавања у раке, вирећи кроз чардак са свог имања, које се граничило са место страдања.
Након ослобођења, део Ференцовог имања био је одузет, а један део, четири јутра, одузет је за потребе изградње спомен гробља у Сремској Митровици.
На спомен гробљу и данас постоји и доноси плодове једна крушка лубеничарка, која је израсла на некадашњем имању Ференцових.
Иван Ференц је био благе нарави и добродушног срца. Кућа и имање су том периоду стајали на његовој супрузи Кајки, која је важила за храбру, моћну жену, великог интелекта и отреситог карактера.
Један полицајац из комшилука долазио јој је мало мало да је опомиње и прети како није дала канту масти.
На њен одговор да нема, он је припретио и рекао док обиђе круг око улице, да она створи канту масти како зна и уме.
Чим је полицајац замакао за ћошак, Кајка је послала своју ћерку Мару, ни мање ни више, кући код полицајчеве жене рекавши јој, да је овај хитно тражио да јој се пошаље канта масти, што је ова и учинила.
Док се полицајац вратио, Кајка му је предала канту масти коју је и тражио.
Рескирајући слободу, а и живот у појединим случајевима, Кајка се није либила и да сакрије велику косачицу у дворишту испод гумна, како је не би одузели.
Са тугом и сетом сећао се Тоша Ференц, кад је био мали, како је пролазио поред заробљеника, међу којима је био његов отац који је подигао главу и викнуо „Тошо, то сам ја“.
Време непосредно после ослобођења, у неким случајевима знало је да буде и горе од самог рата.
Иван Ференц преминуо је са 66 година у трпезарији свог дома, за Божић, док му је супруга читала писмо од сина Бошка, који је одселио у Канаду, где његови потомци и данас живе.
Иван и његова Кајка почивају у гробници Ференцових на русинком гробљу у Митровици.
Русински језик у породици изгубио се већ на смени прве и друге генерације досељеника.
Куће су градили у прошлости по угледу на швапске, предња соба, средња соба, задња соба, а у продужетку се настављало са економским просторијама и просторијама за одгој животиња. Имали су своју крушну пећ, исхрана је била разноврсна у складу са временом. Као велико сеоско домаћинство имали су много свиња и живине. Старије генерације нису знале шта је слободно време нити су га имали.
У њиховом поседу било је некад и 10 хектара Легета одакле су извлачили песак из Саве и трговали с њим.
Орало се коњима и радило се од раног јутра до мрака, водило се рачуна о строгом васпитању деце и неговали су се честити односи са свима.
Славили су Ускрс, Божић, а слављење Спасовдана, Кирбаја митровачких Русина, преноси се са генерације на генерацију. Изјашњавају се као Русини.
Теодор Тоша Ференц, осавременио је своје имање које је стекао његов деда Теодор, осавремењивао је механизацију и сејао нове пољопривредне културе.
За свога живота средином деведесетих година прошлог века, а са својим пријатељем Фијом Ходобом, ишао је у поход на Карпате, и у неколико наврата боравио у крају из којег су дошли његови преци.
Теодор Тоша Ференц (1944-2015) почива у својој капели, на русинском гробљу.
Кад је реч о човеку доброг и племенитог срца Тоши Ференцу, са поштовањем треба истаћи да није било црквене и световне манифестације у којој није учествовао, коју није помагао и прискакао као организатор.
И поред свог обимног посла, увек је нашао времена за црквени одбор чији је деценијски председник био, те за Друштво Русина, како би водио омладину на уметничке и културне сусрете, а све у циљу очувања идентитета и традиције митровачких Русина, те се „Сага о Ференцовима“, са великим пијететом посвећује сенима и успомени на њега.
Породица Ференц оставила је неизбрисив траг и печат у животу митровачких Русина.
Како у прошлости, тако и у садашњости, врата Ференцовог дома увек су била широм отворена за све добре људе.
Владимир Балашћак
Leave a Reply