Породица Лазор Бикић До

„Нигде не жури, стигне се све.“

Први досељеник презимена Лазор доселио се из среза града Бардејова, садашња источна Словачка, из места Криве средином XIX века.

Први досељеници доселили су се у брда изнад Бикић Дола у Срему, тачније око подрума Хоровица, где су за прво време живели у земуницама.

У матрикулама први Лазор који је уписан је Јанко Лазор.

У сеоби из горњег дела у доњи део царства путовали су коњима, воловима и пешке.

Јелка и Илија Лазор, Mитровчани држе слајер Ангелина и Мирко Ујфалуш. 1956

Кад су стигли на одредиште, њихов живот у земуницама трајао је веома кратко. Пошто су долазили скупа са фамилијом и комшијама, одмах су почели једни другима да помажу и да граде куће од набоја прекривене трскама.

У новом крају, одмах након досељења били су надничари и добри косачи на спахилуцима и властелинским поседима, да би врло брзо стицали, користили земљу коју су искрчили и исушили за своје потребе, а касније куповали своју.

Касније, овладавали су разним занатима и постајали врсни занатски радници.

Занати који су у прошлости били заступљени су били су корисни и морали су се под притиском живота брзо изучавати, а то су: коларски, корпарски и ковачки.

Упоредо са занатима бавили су се земљорадњом и сточарством, а мање виноградарством и то искључиво за своје потребе.

Занати су се наслеђивали и попут ковача остали су присутни до данашњице.

Данас су Лазорови професори русинског и руског језика, психолози, инжењери и угледне занатлије ковачи и бравари.

Деца по досељењу нису знала за детињство или су у дечијим играма и безбрижности уживала врло кратко.

Рано су почињали са пословима везаним за имање: чување крава и свиња и лакши радови у пољу.

Тек касније њихова интензивнија дружења почињу на прелима, мобама, свињокољама, али су и та дружења била проткана радом.

Имена заступљена у породици Лазор су: Јанко, Илија, Ана-Ханча, Марија-Марча, Никола, Јелка и Јула.

Имена су се преносила повремено с колена на колено.

Пера и Илија Лазор, 1954. Бикић До

Одећа је била врло сведена. Деца из породице су носила гардеробу која је била типична за тај временски период и ону одећу коју су им мајке шиле.

Дечаци углавном лети кратке панталоне од чоје и кошуљице ткане од конопље, девојчице сукње ткане од грубог платна и тек касније свилене блузице. За мушкарце су били типични гуњеви и шубаре за главу.

Свечану русинску ношњу и гардеробу облачили су приликом одласка у цркву, те осталим свечаним приликама на пример у сватовима.

За време Другог светског рата, мушки чланови су масовно приступали НОБ – у, а жене су бринуле о кући и деци.

Илија Лазор је био одликован за заслуге у борби.

У току рата, жене и деца су се често повлачили у бежанију пред непријатељским војскама, а по сећањима старијих, село Бикић је на неколико недеља остало потпуно празно. Након завршетка рата, живот се полако враћао у нормалу.

Потомци су се вратили земљи и старим занатима, а почели су се бавити и резбаријом и обрадом дрвета, те прављењем четки од гушчијег перја, које су домаћице користиле у домаћинству.

Кад је 1958.године у Бикић Долу отворена месна канцеларија први уписан је члан ове породице, Јаким Лазор.

Жене су породици су биле важан стуб. Биле су снажног менталног склопа, вредне и пожртвоване. Биле су свестране, поред кувања које се подразумевало, мешења хлеба, погача, прављења колача, те тешких послова везаних за земљу, стоку и одгајање деце знале су да шију, плету, везу, штрикају и ткају и у тим пословима биле су врло способне.

Ти послови су се обављали углавном зими, кад у пољу и око стоке нема толико посла.

Самостално су училе да крече-молују са мустром типичном за Војводину и Срем.

Јелка Лазор се посебно испрофилисала у самом моловању, те је била тражена у селу, а њени радови видљиви су у неким домаћинствима до данашњих дана. Њене мустре су биле прелепе и живописне , а боја врло постојана, јер се Јелка у свом послу брзо изверзирала и постала прави мајстор, мешајући у боју јаја и млеко.

Поред тога, Јелка је била веома добра штрикерка и везиља шлим фулом.

Штрикала је рукавице, шалеве, џемпере и прслуке, за потребе свог домаћинства, а и услужно без наплате.

Поред српског језика, русински језик у породици се говори до данашњих дана и са њим се у кући споразумевају.

Чак и снаје, које нису Русинке у породици Лазор, су прихватале и врло брзо училе русински језик, што је случај са госпођом Жељком Хапчак Лазор која га данас течно говори.

Лазорових данас има у Србији, Сједињеним државама, Словачкој, Пољској и Канади.

Што се тиче исхране у прошлости, млечне прерађевине су биле веома заступљене, затим палента и сос од гљива који се припрема углавном за Божић, а рецептуру су Русини из Бикића донели из старог краја.

Месо се јело недељом.

Кромпир је био заступљен у свим варијантама, а најомиљеније су биле шницле од кромпира, такозване „Бабе“.

У данашње време поред сачуваних традиционалних русинских јела за празнике и свечане прилике прихваћена је и исхрана карактеристична за Војводину и Срем.

Од насељавања до данашњих дана породица је гркокатоличке вероисповести.

Мото породице, који је Јаким Лазор од својих предака пренео својим потомцима је: „Нигде не жури, урадиће се“. (Све се стигне).

Од празника у породици су се поштовали Божић, Ускрс и Кирбај (Кирбај у Бикићу је 28.август Успеније Пресвете Богородице – Велика Госпојина), те „Завет од леда“ (празник 3.јуна Цар Константин и Царица Јелена, на који су се становници Бикића заветовали да неће ништа радити, јер им је у XIX веку огроман град потпуно опустошио поља).

С почетком XX века почело је поштовање светог Илије, ради имена Илија које се у породици често понављало, те се и на тај дан у породици ништа не ради.

Вишка слободног времена није било.

Може се рећи да слободно време за одрасле чланове породице није постојало или ако га је и било, оно је било проткано радом на прелима и мобама. Дечије играчке су у прошлости биле за дечаке крпене лопте, а за девојчице лутке од кукурузовине. Деца нису дуго уживала у играчкама, рано су одрастали и прихватали се посла и учени су да буду вредни, радни и поштени.

Васпитавање деце је било ригорозно. Старије генерације су свима персирале, а нарочито оцу, мајци и старијим особама.

Под притиском савременог доба и XXI века персирање родитељима је нестало.

Уназад кроз прошлост , па и данас, Лазорови радо доприносе напретку села и општем напредку и бољитку. Учествовали су приликом изградње школе, цркве, дома културе и базена.

До данашњег дана чланови ове вредне и поштене породице раде на очувању русинског националног идентитета, обичаја и традиције, те доприносе друштвеном и културном развитку села.

Деценијски и породично су чланови КУД-а „Иван Котљаревски“ и Удружења жена „Бикићанке“.

Преци Лазор почивају на сеоском гробљу у Бикић Долу, а њихови потомци чувају успомене на њих, њихову вредноћу и пожртвованост и нимало лак живот.

Стихови који се деценијски чувају везани су за Бадње вече и гласе :

Божићна честитка

(записана од Јакима Лазора)

Честитају, честитају!

Кобасице на пећи чују.

Честитати неће стати,

Док их до уста не добију.

* Саговорник о породици Лазор био је Зденко Лазор

Владимир Балашћак

*реализацију пројекта „Русинске породице у Срему – Руски фамелиї у Сриме“ помогло Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*