Da li ste znali da je selo pod nazivom Dobrinci najstarije selo rumske opštine? Da li vam je poznato da je do početka 19. veka ovo mesto bilo jedno od najvećih naseljenih u Sremu? Dobrinčani su imali značajno učešće na Majskoj skupštini vojvođanskih Srba 1848. godine u Sremskim Karlovcima, a istorija ih je upamtila i kao hrabre ljude tokom dva rata. Koliko vam je poznata priča o lokalnoj heroini iz Drugog svetskog rata, Mari Gmizić, po kojoj i danas jedna ulica u Dobrincima nosi ime? Da li znate kako je preko noći postala simbol stradanja? Sigurno ste čuli za čuvenog pesnika 19. veka, Jovana Subotića. Znate li da ga poreklo vezuje baš za Dobrince? Nićifor Ninković, hroničar i istoričar iz Dobrinaca, zabeležio je bitne podatke o ratovima, vojvodama, hajducima, vladarima i drugim značajnim ljudima nacionalne istorije. Još je mnogo važnih imena nacionalne i lokalne prošlosti vezano baš za ovo mesto smešteno nedaleko od Rume. Da bi se imena, reči i dela sačuvali od zaborava, veoma je značajno kolektivno sećanje. U novije vreme ono je potkrepljeno fotografijama, a mnoge od tih fotografija čekaju priliku da progovore o zajedničkoj prošlosti, običajima, tradiciji, ljudima…
Dobrinci su do danas izgubili titulu najnaseljenijeg sela, ali ipak broje blizu 1400 stanovnika. Najveće blago Dobrinaca su mališani, koji pune školske klupe četvorogodišnje osnovne škole, ali i seoskog vrtića. U ovom sremskom selu osnovnu školu „Ivo Lola Ribar“ pohađa ukupno 65 učenika raspoređenih u četiri razreda. Približan broj mališana je upisan u Predškolsku ustanovu „Poletarac“ čija je zgrada smeštena u centru sela, nadomak škole. Da bi ste se uverili da selo zaista živi, treba proći ovuda u vreme velikog odmora i čuti dečiji smeh i graju koja odzvanja ulicom. Ipak, nesporno je da je broj dece manji u odnosu na vreme kada je u Dobrincima postojala osmogodišnja škola.
O tome kako je škola nekada izgledala razgovarali smo sa Dragutinom Gagićem, danas penzionerom, koji se seća svojih školskih dana u Dobrincima.
– Škola je bila osmogodišnja, a i njen naziv je bio drugačiji nego danas. Zvala se Osnovna škola „Mitar Tomić“, a ime je nosila po Dobrinčaninu. Mislim da je moja generacija pretposlednja koja se osam godina školovala ovde, u svom selu. Ni zgrada škole nije ona u koju sam ja išao. Nekada su bile dve zgrade, jedna je izlazila na Borkovačku, a druga na Radovačku ulicu. Između su bila dva terena, za odbojku i fudbal.
Nas je bilo imeđu trideset dvoje i trideset šestoro u razredu. Svaki razred je imao samo jedno odeljenje. Moj prvi učitelj je bio Rajković Nikola, poznatiji po nadimku Bata, a posle Stanislav Bošković. Oba učitelja su bila iz Dobrinaca. Učitelj Stanislav je 1926. godište i danas je živ. Drugačije je nekad bilo vreme, sada deca od malih nogu imaju kompjutere i telefone, mi smo imali računaljku – priseća se Dragutin.
Pored toga što se seća svojih školskih dana, Dragutin čuva i školsku fotografiju svoga oca, Milana. Na fotografiji je zabeleženo da su na njoj učenici trećeg razreda. Verujemo da je fotografija nastala 1938. godine. Nije teško uočiti, da kako se zađe dalje u prošlost, bilo je više Dobrinčana.
U novije vreme, ulagalo se u izgled i infrastrukturu sela. Danas su sve ulice asfaltirane i osvetljene, selo ima vodovodnu mrežu i seoski bunar, kroz njega su prošle gasne cevi, pa se na gas greje većina domaćinstava. Nedavno je uređen i novi Dom kulture kao i fasada zgrade vrtića, renovirana je i seoska crkva, izgrađena seoska kapela… Selo ima i svoju ambulantu, mesnu kancelariju, poštu, poljoprivrednu apoteku i pet prodavnica. Na samom ulasku u selo, nalazi se mlin koji nosi naziv po selu, a koji je od velikog značaja za dobrinačke poljoprivrednike. Nedaleko od mlina podignuta je i fabrika za preradu povrća, gde su mnogi Dobrinčani pronašli zaposlenje. Danas ovo selo predstavlja jedno od modernih seoskih naselja sa perspektivom. Ipak, ne tako davno, selo je imalo nešto drugačiji izgled nego danas. Iz priče našeg sagovornika, raklo bi se, šarm tipičnog sremskog sela toga doba.
– Kad sam bio dete, sećam se, nije bilo vodovoda. Bio je bezdan žive vode na dva raskršća u selu. Čekalo se sa obrancima i kantama na red za vodu. Voda je bila za piće, kuvanje – za sve namene. Bilo je i bušenih bunara u kućama, posebno tamo gde se gajila stoka. A pored bezdana, bio je i dućan gde se kupovalo. Dućan je bio i u Borkovačkoj ulici. Tad nije bilo ni ovog današnjeg puta, umesto njega bila je prašina. Rumska i Borkovačka ulica su bile od makadama. Manje se putovalo. Bile su dve autobuske linije do Rume. Kada bih sa majkom išao u goste do Vrdnika, od Rume bi išli vozom – Ćirom, preko Pavlovaca. Sedelo se u vagonima na drvenim sedištima – kaže Dragutin Gagić.
Danas je život mladih Dobrinčana velikim delom usmeren ka Rumi, kojoj administrativno selo i pripada, posebno kada je reč o nastavku osnovnog i srednjeg obrazovanja. Iako se još uvek u selu mogu videti mladi kako uveče šetaju i druže se, da bi išli u ilazak odlučuju se za Rumu, Sremsku Mitrovicu, ali i Beograd koji nije tako daleko od Dobrinaca. Nekada su se mladi okupljali u seoskom Domu kulture. Tada su bile popularne igranke koje su se održavale svake subote. Pitali smo našeg sagovornika kako su izgledale dobrinačke igranke.
-Kad sam ja bio momak izlazili smo u Dom. On se nalazi tamo gde je sada pošta, ali sagrađen je i novi dom. Dom nije služio samo za igranke, tu se, recimo proslavljao i Osmi mart. Igranka je bila svake subote. Sećam se, dolazili su da sviraju „Asteroidi“ iz Golubinaca. Okupljali su se mladi iz sela, ali i okolnih mesta. Dolazili su iz Donjih Petrovaca, Kraljevaca, Sibača, Pećinaca i drugih mesta. Uvek je bilo puno. Kad nije bilo žive muzike puštale su se ploče. Bila je jedna prostorija za gramofon, tu su se i ploče čuvale, a uvek je bio zadužen i jedan omladinac za puštanje muzike. Nije se ostajalo do kasno, kretai smo od kuće oko osam, a vraćali oko jedanaest –dvanaest, nama je to bilo dovoljno.
Dobrinci su i danas selo poznato po druženju i manifestacijama gde se prezentuje ono u čemu su Dobričani čuveni – bostan i gurmanska hrana. Svake godine ovde se organizuju „Bostanijada“ i „Bećarijada“ koji okupljaju veliki broj ljudi. Dolazi se radi takmičenja u proizvodnji lubenica i pripremanju paprikaša, ali najviše radi zbližavanja i razmene iskustava. Manifestacije su praćene izlaganjem ručnih radova i poslastica udruženja žena „Tifani“ iz Dobrinaca, ali i drugih udruženja iz okolnih mesta. O svemu tome svedoče brojne fotografije i snimci. Ipak, treba prostora dati i onim značajnim pričama, koje nisu uhvaćene okom kamere, već sećanjem meštana.
PROJEKAT „FOTOGRAFIJE GOVORE“ JE PODRŽAN OD STRANE MINISTARSTVA KULTURE I INFORMISANJA REPUBLIKE SRBIJE. STAVOVI IZNETI U PODRŽANOM MEDIJSKOM PROJEKTU NUŽNO NE IZRAŽAVAJU STAVOVE ORGANA KOJI JE DODELIO SREDSTVA.
Leave a Reply