Живот Русина на Карпатима био је веома тежак због експлоатације, а био је праћен бунама у XV веку, грађанским ратом између Фердинанда и Запоље, одласком у ратове против Турака, потом учешћем у Текелијевом и Ракоцијевом устанку (XVII и XVIII век).
У таквим околностима Русини су решење видели у селидби.
Чули су да се негде далеко на југу Угарске могу да добију доста земље бесплатно и они су се исељавали прво у Бачку, а онда у Срем и Славонију.
Формирањем Аустро-Угарске, Русини са обе стране Карпата па и на самом југу Угарске живели су у једној држави све до њеног распада 1918.године, кад делови русинске нације припадају Чешкој, Словачкој, Пољској, Мађарској, Југославији и Украјини, где углавном живе и до данас.
Поред колонизације Немаца у јужне крајеве Хабзбуршке монархије, Дворска комора вршила је и унутрашњу колонизацију, пресељавајући Мађаре, Словаке и Русине на југ.
Русини су на Закарпатју били угњетавани, а пошто су имали статус сељака слободне селидбе, сеоба им је добродошла у потрази за бољом земљом и лакшим животом. Дворска комора је путем својих изасланика, врбовала Русине за сеобу у Бачку, Крстур и Куцуру, а Русини се потом, ширењем и накнадним досељавањем у другој и трећој миграцији, насељавају у Срем, Славонију и Босну.
мајка са децом:Ђуром и Михајлом и кћеркицом Аном, удато Мацко
У време револуције 1848.године и одмах после ње, почиње друга миграција Русина. Они долазе из Маковице (из Бардејова и околине).
То су били Хорњаци и Лемки. Долазе сасвим на југ у Срем (прво у Шид 1803. године прелази 40 породица, а касније и у друга места: Беркасово – 1834.године 71 особа; Бачинце – 1836.године 103 особе; Петровце – 1834.године 318 особа; Грабово и Миклушевце – 1847.године 62 особе; Сремску Митровицу – 1854. године 119 особа.
Бројније досељавање било је од 1869. до 1871. године, Русини из Маковице насељавају се по целом планинском делу Срема и мање у низијском делу.
Тада нове становнике примају Привина Глава, Бачинци, Шид, Кукујевци, Куњад (Рохаљ базе), Босут, Стара Бингула, Пиштинци, Грк и Сот.
Прва русинска насеобина у Срему настала је у Шиду на иницијативу Крижевачке гркокатоличке епископије, која је 1777. године од царице Марије Терезије добила властелинство Шид и Беркасово и постала феудални господар овдашњем становништву.
Тако је већ 1802 .године склопљен уговор између спахилука и делегације Русина, а већ 1803.године, Русини су се из Крстура и Куцуре доселили у Шид и почели да обрађују добијену земљу.
По уговору било је уговорено:
1. Русини примају земљу, сем 200 јутара које спахилук задржава за себе. Примају трњаке и мочварне делове које ће искрчити и сасушити.
Од те земље даваће петину у зрну од плодова и исту спровести до спахијских магазина. На крчевину биће имуни свих давања у току три године.
2. Поред петине плодова, од сваког јутра земље платиће спахилуку у новцу од једне форинте годишње.
3. Инквилини ће плаћати урбаријану таксу од 3 форинте и 24 крајцаре или ће уместо новца, по жељи спахилука давати 18 работа годишње.
4. Воларе, кочијаше и алодијалне чуваре спахилук ће плаћати како је то уобичајено у Сремској жупанији.
5. Доделиће им се земљиште за подизање винограда и шљивика, од којих ће давати десетак.
6. Дрво за градњу кућа, иако се тиме, штете шуме, спахилук ће им дати бесплатно.
Владимир Балашћак
(Коришћена литература „Беркасово од Деспотовца до данас“ Леона и Владимир Хајдук)
*реализацију пројекта „Русинске породице у Срему – Руски фамелиї у Сриме“ помогло Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства
Leave a Reply