Први потомци фамилије Марчак из карпатске области, обрели су се у на простору данашње Сремске Митровице средином XIX века, негде у раздобљу Баховог апсолутизма, у време кад се интезивирала изградња железнице у царству, као досељеници друге русинске миграције.
Асимиловали су се одмах по досељењу и русински језик се губи већ у првих неколико година, али од прохујалих времена, па до данас, увек су за себе знали да су Русини и тако су се и изјашњавали.
Као најстаријег потомка сећају се кроз фамилијарну причу баке Марије Марчак, која је као млада остала удовица са сином Савом.
У први мах по досељењу, Марчакови су се населили на простору села Лаћарка.
Маријин син Сава, оженио се као млад са Русинком Сузаном рођеном Јурек. Сузана се даље спомиње као бака Ружа, по свом надимку који је носила, јер је волела руже.
Сава Марчак је био виспрен и агилан, вредан и незаустављив. Био је решен да у новом крају, у који су дошли његови родитељи, због бољег живота, успе и створи лепши и безбрижнији свет за себе и своје потомке. Имао је воденицу на гату у Лаћарку, од које је издржавао себе и своју породицу. У браку са Ружом (крштено Сузаном), добија два сина, Ђуру и Ивана.
Срећа није пуно трајала, Сава млад умире, а иза њега остаје млада удовица са непуне 24 године живота и два мала сина.
Неколико година касније, селе се у Митровицу у Паробродску улицу, где се Ружа Марчак преудаје за Перу Лисца и из другог брака добија још двоје деце Јована и Мару (удато Шенер).
Јован се стицајем ратних дешавања обрео у заробљеништву у Русији, одакле се, на сву срећу, после извесног периода вратио жив.
Тамо у далеком заробљеништу се заљубио и кад се враћао у домовину и родну Митровицу, рескирајући свој живот, у возу је шверцовао љубав свог живота, своју супругу, лепу Украјинку Веру, чији се мирис и укус „Боршча“, (националног јела многих словенских народа), чорба од говедине, цвекле и поврћа, препричава с колена на колено.
– Ђура Марчак, мој деда, као младић је радио као радник на тадашњој Уљарици, потом у Житопромету и Митротрансу у Митровици, оженио се Мађарицом Агнеском Маџар и са њом добио троје деце: Владимира рођ.1932, Миленка, мог оца рођ. 1933 и Веронику рођ.1935 године у Сремској Митровици – говори његова унука Дубравка Костадиновић рођена Марчак.
– Иван Марчак је изучио за ливца, радио је на Железници. Оженио се Јулком Ковач и основао своју породицу која је постала богатија за четворо деце.У свом браку Иван и Јулка Марчак имали су Ану, Саву, Миру и Владу. Из Паробродске улице селе се на Румску Малту, на ободу тадашње Митровице где започињу самостално своје животе – приповеда Дубравка.
Имена заступљена у прошлости породице су: Марија, Сава, Иван Ђура, Владимир, Јулка, Агнеска, Вероника, Миленко, Ана, Сава, Мира, Влада, а у садашњици имена чланова и потомака су: Вера, Дубравка, Ибрахим Јадранка, Тијана, Дарко, Ивана и Мирјана.
Други светски рат нам је својим страхотама свима прекинуо тек започета детињства.
Нисмо оскудевали у храни, јер је у дворишту увек било пуно кокошака, гусака, патака…
– Отац је држао и инкогнито подрум пића, у то време се пило на лончиће.
Живо се сећам , како су нас, децу , терали са обале реке, јер су Савом пловили лешеви пострадалих. Једног ратног Божића, ми мала деца седели смо за трпезом, играли смо се, тако што смо испод столњака извлачили листиће сламе. Ко извуче најдузи комад живеће најдуже, а ко извуче краћи комад, живеће краће. Мој најстарији брат Влада, извукао је најкраћи комад сламе испод столњака и због тога је горко плакао – присећа се детињства Миленко Марчак.
Те исте ратне године, Марчакова деца Влада, Миленко и Вероника играли су се у комшилуку код Јошке Лисац у Паробродској улици.
Биле су то године, кад није било толико радио апарата, „кутије која прича“, а сви су је, поготово деца, жарко желели.
У једном моменту, деветогодишњи Влада у скривеном делу дворишта нашао је необичну направу и решио да од ње направи радио. Узео је жицу и ексере и кренуо да мајсторише.
– На жалост, необична направа била је заостала немачка бомба. Куцкајући по њој, бомбу је активирао и она је почела да шушти, а мали Влада је весело узвикнуо: „Направио сам радио“ и по експлозији, погинуо на лицу места. Миленко је прошао с лакшим повредама, а Веронику је одбацила детонација, али су обоје преживели. ао сад се сећам његовог дечачког, гаравог, мртвог лица.Безазлена дечија игра у трену се претворила у несрећу и смрт – прича његова сестра Вероника .
Као деца одлазили смо у цркву. У току рата свештеник је био Илија Ванчик, он нам је предавао веронаук у основној школи, а касније, после ослобођења дошао је свештеник Мирон Хирјовати.
– После рата, трећи разред сам кренула у русинско одељење и кренули смо да учимо предмете и русинки језик, учитељица је била Марија Шарик из Бачинаца, али се одељење убрзо ослобођења угасило. Школовање смо наставили на српскохрватском језику, а учитељ нам је био Божа Милаковић – присећа се Вероника послератног периода.
– Ми смо били класична радничка породица, али у ничему нисмо оскудевали. Васпитање је било строго и веома правично. Оцу и мами смо персирали, а поготово старијим особама.Учени смо да поштујемо старије. Ако би нам случајно излетело ТИ, излетела је и пљуска преко уста. Довољно је било да те родитељи само погледају и да одмах знаш колико је сати. Фали то васпитање у и данашњем времену, не требају се деца тући, али разговора с њима и мало више строгоће не би шкодило. Није било богатих играчака, у ствари није било играчака уопште, тек по која лопта или лутка, али је било прегршт маште. Деца су се играле, жмурке, вије, пилцике, прескакале су се вијаче, конопци, кликери…
Нисмо оскудевали, како сам рекла, али нисмо ни извољевали, били смо скромни и задовољавали смо се са оним што смо имали. Јело се шта се имало, купус и кромпир у свим варијантама, пасуљ, насуво са кромпиром, флекице са купусом….све… Недељом је био обавезан богатији ручак који је подразумевао месо и колаче – испричала је за наш портал Вероника.
Владимир Балашћак
*реализацију пројекта „Русинске породице у Срему – Руски фамелиї у Сриме“ помогло Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Leave a Reply