У прошлости породице Мацко доминирала су библијска имена Ана, Марија, Јосип, Петар, Андреј, Никола, те касније Емил, Ђура, Јанко, Павле, Меланија, Иљча, Нада, Верона, Леона, Павлина.
Јосип, са својом сапутницом Аном наставља своју борбу друге генерације русинских досељеника. Рађају му се на велику радост Јанко, Емил, Андрија, Павле, Меланија и Иљча.
Деци се од малих ногу понављало „Мора се радити“, „Не чини зло да ти се не врати“, „Бој се Бога“.
Након недаћа Првог светског рата, из којег су на сву срећу сви изашли живи, али видно осиромашени и исцрпљени, наставља се даље.
Деца се васпитавају као храбри, правдољубиви, благочестиви, богобојажљиви, смерни, поштени, вредни и неустрашиви људи.
Између два рата раде земљу, баве се сточарством.
У Мацковим кућама увек су се држали коњи и најмање две краве, а млађи су учени да воле и поштују животиње које им служе и од којих се хране.
Узгајали су пчеле и све врсте живине, пекли су ракију, правили вино, скупљали су лековито биље и од корова биљке Оман правили лек за бронхитис и астму.
Исхрана прве, друге и треће генерације, била је и русинска традиционална, те разноврсна и везана за поднебље Срема, а новије генерације прихватиле су исхрану савременог доба и средина у којима живе, тек понекад на столу се нађу русински старински специјалитети попут Бобаљки, Сиреца те Кромпљањики и Капушчањики, како би се присетили духа прошлости.
Друштвени живот је био везан за цркву, прела, свињокоље, мобе…
Побожни, марљиви и штедљиви Јосип и Ана живели су од земље и за земљу, трудили су се да сваком детету обезбеде занат, комад земље, штафир за ћерке, како би им олакшали почетак самосталног живота у будућности. Синови Јанко, Емил, Андрија одслужили су војску Краљевине Југославије и оцењени као храбри, послушни, пожртвовани и поуздани војници.
Након војске синови завршавају тесарске и столарске занате и постају врсне занатлије и власници мајсторског писма.
– Што замислим у дрвету направим – често је говорио Андрија Мацко.
Браћа Мацко, Емил, Андрија и Јанко у мирним годинама између два рата имали су сваки свог коња и били су чести посетиоци и учесници русинких забава и прела по Срему и Славонији. Забаве су одржаване по приватним кућама од Бачинаца, Шида, Беркасова, Бикић Дола, Петроваца, Миклушеваца и Вуковара….
Живело се споро и све се стизало.
На тим забавама уз обиље песме, музике и ашиковања сваки од њих је упознао младу и лепу девојку, а промућурним и виспреним родитељима ништа није могло да промакне, те су се, како је у стара времена било уобичајено, сабирали заједно са теткама и стринама, чезама путовали у Миклушевце и Бачинце те синовима просили девојке.
За Андрију је испрошена Јелена Провчи из Миклушеваца, за Емила њена другарица Ирина Кочиш из истог села, а за Јанка Цецилија Бобаљ из Беркасова.
Уговорене су свадбе и бракови и породица Мацко је постала богатија за три младе невесте. Неколико година су живели у заједници у којој се слушао Јосип као глава куће, а свако од млађих је имао своја задужења, мушки око коња, тешких пољских радова, стоке, а жене су слушале свекрву и биле задужене око кућних пословања, кувања јела, одржавање куће, стоке, храњења живине, спремање зимнице и чување хране за зиму (без фрижидера), месо се пекло и заливало са машћу и осталих кућних радиности.
Кад наступи зима и заврше се послови на пољу, прелазило се на шивење, хеклање, ткање, хеклање, вежење….
Постаљина, јастуци, одећа, столњаци, пешкири ткани и вежени са сремачко -русинским мотивима све је то стварано рукама вредних жена Мацкове фамилије.
Мушкарци и жене су за појам данашњице имали по неколико заната, један за лето, други за зиму.Учили су и дресирали коње још од ждребета на команде и презали их у саобраћај, знали су и поред својих заната и обраде земље, да кољу стоку, да месаре, суше месо и праве прерадјевине. Са својим рукама стварали су све што им је било за живот потребно.
Упоредо са заједничким животом, уз помоћ моба које су биле неизоставни део људи тога времена, Мацкови синови граде себи куће и излазе из заједнице.
Мушкарци су били глава куће, а жене врат и у стопу су их пратиле и подржавале.
Жене из породице Мацко су биле „мајке храбрости“. Рађале су, подизале децу, радиле у кући , око куће, у пољу. Куће су стајале на њиховим плећима која су знала да истрпе и њихове изабранике, који су понекад под теретом живота, ратова и борби знали спас да потраже и у чаши вина. Издржала су њихова леђа и то.
Од животних зала спас су тражиле у пољима и њивама, где им је најбољи пријатељ била мотика и где су свој мир налазиле окружене природом и спокојством које само она може дати. Мукотрпни пољски послови понекад су им били једини спас од брига и недаћа.
Андрија и Емил Мацко почињу да се баве виноградарством што им је била пасија и велика љубав до краја живота.
Ређају се животне радости.Андрија и Јелена добијају сина Ђуру и ћерку Наду, Јанко и Цецилија добијају Осифа и Владу, Емил и Ирина жарко желе сина, али уместо њега добијају шест кћерки: Наду, Верону, Леону,Ана, Марију, Павлину.
Од сиромашних миграната са обронака Карпата, трећа генерација вредним радом израста у газде.
Село Беркасово се не миче са падина Фрушке горе, од Деспотовца до данас, њиме су газиле многе војске и промицале многе државе… Аустроугарска монархија, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Краљевина Југославија, Независна држава Хрватска…
Кад су стекли, удахнули живот пуним плућима, добили децу, помислили да се одморе и предахну почео је Други светски рат. Оснивање Независне државе Хрватске Јосипа Мацка затиче на месту општинског наченика, на које је био постављен још за доба Дунавске Бановине у оквиру Краљевине Југославије. Његови синови Андрија, Емил и Јанко остављају жене и децу и придружују се сремским партизанским одредима у Босутским шумама.
Након одласка синова у партизане Јосип добија писмо теренског активисте КПЈ за Шид, Јанка Крајцара, почиње сарадњу са партизанима што им је добро дошло за издавање и потписивање личних исправа.
За породицу Мацко најтежи животни часови били су за време Другог светског рата
– Пошто су отац и стричеви били у партизанима, доживљавали смо честа испитивања и малтретирања, под окупацијом је било јако тешко… Немац дође узме кокошку, а кад чујемо да усташе иду из Бапске бежало се куд који… Била сам мала девојчица и једном сам се задржала око крава кад су наишле усташе, па нисам стигла да побегнем, сакрила сам се под кревет, дисање сам зауставила и скинула белу мараму. Бојала сам се да усташе не виде њен сјај испод кревета и не нађу ме. Становништво у Беркасову много је у рату пострадало. Један Немац у селу је био добар према мени, подсећала сам га на његову ћерку која је била негде далеко у Немачкој… Научио ме је да бројим до десет на немачком – сећала се Нада Мацко удата Балашћак.
– Црква и вера су нам биле све. Црква је била и место окупљања и дружења и за молитву… да издржимо све што нам је живот наменио. Бог увек да онолико, колико сматра да можемо да поднесемо, ни више ни мање, ако ниси близу цркве, помоли се на обали реке или крај дрвета и не брини – говорила је Верона Мацко удата Бики.
Андрија Мацко у рату је постао прекаљени и неустрашиви сремски борац, командант III Батаљона 7.Војвођанске ударне бригаде. Борећи се неустрашиво раме уз раме са совјетским дивизијама, прошао је највеће битке Другог светског рата, Батинску битку, ослобођење Новог Сада, те тешке борбе на Вировитичком и Болманском мостобрану, те Славонији, западном Срему и Војводини.
Израњаваних душа и тела из рата се враћају Емил и Андрија без брата Јанка који је храбро погинуо за слободу на сремској равници узвикнувши са задњим дахом: „Све за слободу, слободу ни за шта“, оставивши за собом двоје сирочића, Осифа и Владу.
Рат се завршио, људи су обнављали своје животе. Послератно време знало је бити горе на моменте, него сам рат. Дешавања за које се није борио: принудно терање људи у задруге, одузимање имовине и коме треба и коме не треба, стварање бораца који то нису били уз помоћ два сведока, стварање такозване „Црвене буржоазије“, њихово усељавање у туђе станове и куће доводи до тога да деда Андрија Мацко испољава своју преку нарав, не схвативши да савршенство не постоји. Одбија борачку пензију, одликовања и споменице затвара у фиоке и шкриње заувек, посвећује се земљи, обради дрвета и већину свог времена проводи у свом винограду, који је био његов рај на Фрушкој гори до краја живота.
– Човек је толико добар да направи рај, али и толико зао да направи пакао – сећа се деда Андријиних речи унук Мирослав.
Живот друге и треће генерације породице Мацко био је везан за земљу.
– Њива је била и наше море и факултет – говорили су Мацкови.
Облачили су се по русински, старије жене су везивале мараме „по руски“ како би говориле. С радошћу су се чекала рођења деце, свадбе и кирбај. За сватове се месецима спремало, ткали су се и везли пешкири, дарови, шила се нова гардероба.
Куће су се кречиле пред Ускрс споља и изнутра, а кирбај на светог Арханђела Михајла у Беркасову се чекало с великим нестрпљењем.
Спремало се и месило данима, колачи којих је било по 10 фела су се одлагали у предњу собу и једва се чекало да дођу гости из далека и фамилија с којом се ређе виђало.
Преци породице Мацко почивају на русинском гробљу у Беркасову .
Припадници новијих генерација породице Мацко, изјашњавају се као Русини делимично говоре русински језик, припадници су гркокатоличке и православне вере.
Имена новијих генерације су: Владимир, Борислав, Веронка, Игор, Наташа, Милена, Бојан, Весна, Јасна, Нада, Татјана….
Живе у Шиду, Беркасову, Бачинцима, Београду, Лаћарку, Новом Саду, Вуковару, Слатини, Немачкој, Сједињеним Америчким Државама, Енглеској, Норвешкој и Аустралији.
– Волела сам живот колико год био и тежак, опет је био испреплетан и лепим, сретним и ружним стварима,као и код свих.Волела сам да гледам овај свет, леп је – казивала је Нада Мацко удато Балашћак, пред сам крај свог живота.
Владимир Балашћак
*реализацију пројекта „Русинске породице у Срему – Руски фамелиї у Сриме“ помогло Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Leave a Reply