Израда опреме за коње у нашој земљи некада је био веома исплатив посао. Данас је сарача веома мало то је свима познато, а према неким подацима у Србији их има само троје. Један од њих прави опрему за коње у срцу Срема, у Руми.
Зоран Пошарац из Руме један је од тројице сарача у нашој земљи који се баве овим занатом, који са развојем коњарства, поново почиње да живи. То се да приметити по поруџбинама и количини посла, каже Зоран који је тим занатом почео да се бави не као породичном традицијом, што је углавном случај, већ због губитка посла.
– Овим занатом се бавим већ двадесетак година.. Занат сам наследио од старих мајстора са којима сам радио, са мајсторима са којима нисам у сродству, али су ми били добри пријатељи и колеге, један из Обреновца, а један из Сомбора. Ја сам запчео ту традицију и прва сам генерација која се бави тиме, а наставља и мој двадесетрогодишњи син. Хоће да ради, научио је много тога, остало је још да савлада неке финесе, али могу рећи да ће бити добар мајстор. Тако да се радујем што ће наставити, јер ипак је најбоље бити свој газда, прича Зоран Пошарац, сарач из Руме.
Искуство из румске фабрике кожа помогло му је да добро упозна кожу, која му је сада основни материјал за рад. Зато сада зна, чему и сина учи, како се кроји и како најбоље искористити сировину за рад.
-Да сам знао, никад се не бих запослио у фирми. Мада у тој фирми сам ипак научио нешто што ми је данас значајно, како одабрати квалитетан материјал, шта је добра кожа, а шта не, која се где употребљава. Конкретно у овом послу употребљава се искључиво говеђа кожа прављена за опрему, каже Пошарац.
Тржиште за Зоранове производе полако оживљава. Све више људи се у последњих неколико година бави коњарством, па тако И румски сарач има све више посла А од како је дошло време да због короне румског вашара више нема него што има, Зоран је успешно развио и интернет продају, што је мало и необично, с обзиром на то да се ради о производима старог заната.
-До сад сам радио на вашару, ишао сам свуда, сада како је дошло ово стање, а све је више младих коњара који се добро сналазе са друштвеним мрежама, ја све више продајем путем интернета. Долазе ми и на кућу по робу. Продајем по целој Србији, али сам радио и за Израел, Босну и Херцеговину, Хрватску, додаје Зоран Пошарац.
Оно што изадје из Зоранове радионице лако се препозна на било којој манифестацији када су коњи у питању. Каже доста је опреме из увоза, али упитног квалитета, па ко се озбиљно бави коњарством, на крају ипак заврши у правој радионици попут Зоранове.
-Људи неискусно узимају опрему из увоза, Индија, Пакистан, не потцењујем никог, али на крају све то заврши код нас мајстора. Нико не може да замисли колико је рада потребно да се један коњ комплетно опреми, све је то ручно бодено, шивено. Ам, огланик, кајаси, штранге и прсни каиш су комплета опрема заједног коња и потребно ми је око 10 дана доброг рада. Рецимо да месечно могу да одрадим два комплета онако „како Бог заповеда“, кад радим сам. Кад син ускочи, онда ми је потребно шест до седам дана да одрадим један комплет, каже Зоран.
Зоран још једном, пред крај нашег разговора каже да му је одлука да се бави овим занатом најбоља у животу, а најважније је, додаје , да од овог заната може пристојно да се живи. Син улази у занат, супруга Биљана помаже кад затреба па цела породица од овог посла може солидно да живи.
-Имам да платим обавезе и да солидно живимо ми у породици, ни у чему не оскудевамо. Занат је нешто што ти даје слободу. Ја се бавим послом где имам два конкурента у Србији, па онда мораш имати посла. Ми ни нисмо једни другима конкуренција, већ свако сам себи. Саши квалитетно, добар глас се далеко чује, лош глас још даље. Кад задовољиш муштерију и кад упрегне коња и не размишља да ли ће опрема пући, нема боље препоруке. То онда доводи до тога да као самосталан занатлија имам сву слободу, свој сам газда, као што ће бити и мој син, то данас нема цену, каже Зоран.
Златко Марковиновић
Илустрација/ istockphoto.com