Nemački za buše, srpski za šarulje

Spretno se kretao među svojim i tuđim kravama, izdajući komande malo na srpskom, a malo na nemačkom.
– Koje su komande bolje, srpske ili nemačke?, pitah ga kroz smešak, pruživši mu ruku i predstavivši se.
– Kako koje, kaže mi, jednako se smeškajući. Ove šarene bolje slušaju srpske, a ove moje nemačke. Svaka ima svoju. Tako ih lakše razdvajam ako treba.

Obilazeći fruškogorska sela, nedavno je do mene došao glas da se u Šuljam jednako nedavno smestio jedan, vele oni stariji, sasvim neobičan poljoprivredik. Oni koje sam uz put sretao u nadi da će me uputiti na pravu adresu i podrobnije objasniti u čemu se ta „neobičnost“ ogleda, nisu znali mnogo da mi kažu, sem da se radi o Rumljaninu koji je u Šuljam došao preko Austrije i da živi „tamo negde na kraju sela, prema pašnjacima“.
Želeći da što je moguće više skratim lutanje obratih se za pomoć šefu sela Goranu Ostojiću koji me je lako i brzo, usmerio na kuću u koju se nastanio tridesetšestogodišnji Zoran Gajić.
Kako to u mom slučaju obično biva, „mušteriju“ nisam zatekao kod kuće. Umesto glasa gazde, na moje dovikivanje preko drvene kapije odgovarale su koze, maleni psi, konji i koliko mi se činilo, nekoliko magaraca koji su ovu šuljamačku životinjsku farmu činili raznovrsnijom od one o kojoj je pisao Orvel.
Naslonjene na svoje kapije, komšije mog Zorana su mi se smeškale. Ništa ne govore, a ni ja ne pitam. Znam da uživaju u predstavi čiji sam glavni akter. Nastavih da vičem i što više podižem glas, to je odgovor farme postajao sve ujednačeniji. Sažalivši se, konačno na moj udes, jedan od prolaznika pruži ruku u pravcu kraja ulice i reče da krenem put pašnjaka.
„Samo prati balegu i nećeš moći da ga promašiš“, reče mi kroz zajedljivi smešak. Zaključah auto i pođoh.

Dobri stari gastarbajter

Kada mu je život u Austriji kojeg nije birao nego mu je došao kao nužda dosadio i postao tesan za ideje koje ima, rođeni Rumljanin Zoran Gajić odlučio je da se vrati o Srbiju. Kao stočar koji je u Austriji uzgajao tamošnju autohtonu stoku, rešio je da kuću potraži u nekom fruškogorskom selu koje ima dobre pašnjake, kako bi se u ravnici u kojoj je rođen posvetio uzgoju ovdašnjih autohtonih vrsta koza, magaraca i goveda. Put ga je tako doveo i u Šuljam u koji se, posle upornog traganja konačno i smestio. Još uvek vezan za Austriju, uspeo je da uredi kuću u koju se uselio, da počne sa kompletnim uređenjem štala, nabavio je prve krave buše, balkanske koze i magarce, lipicanere i polako krenuo u posao.
Prateći „put balege“ zatekao sam ga na pašnjaku okruženog kravama – starim bušama i dobrim „novim“ šaruljama“. Iako nije bio sam, njegova „neobičnost“ lako mi je zapala za oko. Nije mi trebalo mnogo da uvidim ko je moj domaćin.
Odeven u uske crne džokejske pantalone uokvirene dubokim sportskim patikama i uskom majicom na kojoj stoji izbačena brojanica, glave pokrivene velikom crnom kapom i naočarima za sunce ispod kojih stoji malena minđuša, Zoran je, za razliku od domaćih pastira koji neretko više liče na zbeg u pokretu odavao utisak dobrog starog stereotipnog gastarbajtera. Spretno se kretao među svojim i tuđim kravama, izdajući komande malo na srpskom, a malo na nemačkom.
– Koje su komande bolje, srpske ili nemačke?, pitah ga kroz smešak, pruživši mu ruku i predstavivši se.
– Kako koje, kaže mi, jednako se smeškajući. Ove šarene bolje slušaju srpske, a ove moje nemačke. Ne znam da li je to do jezika ili do treninga. Svaka ima svoju. Tako ih lakše razdvajam ako treba.

Početak

Iako je još uvek na početku, iako se u Srbiji, za razliku od Austrije, ne daje mnogo na autohtone rase čije mleko je znatno kvalitetnije, Gajić je siguran da će uspeti. Trenutno, mleko po ceni „običnog“ daje „Imleku“, sve dok, kako napominje, ne pronađe tržište za kiselo mleko i specifične sireve koje će uskoro krenuti da prozvodi. Kako se istim poslom bavio i u Austriji, način rada, proizvodnje sira, pa čak i čuvanje goveda na pašnjacima u potpunosti je savladao, te iako ima pomoćne radnike, najveći deo poslova obavlja sam ili sa njima. Sve to čini iz ljubavi prema selu i životinjama koju ovaj neobični poljoprivrednik u konjičkim pantalonama, dubokim patikama, lica oukvirenog naočarima za sunce, velikim kačketom i malom minđušom na licu, preporučuje i drugima.

– Imam deset krava i nekoliko teladi, četiri konja, desetak koza, dosta živine, svinja. Tek smo počeli sa sirom. Nosimo ga na kućne adrese, pa očekujem da uđemo u skorije vreće ući u punu proizvodnju. Imam oko 180 do 200 litara mleka svaki dan i zadovoljan sam. Jogurt, sir i kiselo mleko sam pravio i u Austriji i išlo je dobro. Rešio sam da dođem ne zato što sam tamo, kako se kod nas obično misli, došao do velikih para pa mi je sad navodno lakše, nego pre svega zbog velikih i izuzetno kvalitetnih pašnjaka, kakve u Austriji gotovo da nije moguće ni naći. Ovde na pašnjaku nalazim svu potrebnu hranu, tako da se stoka prihranjuje potpuno prirodno što je najvažnije, priča mi dok lagano obilazimo veliki pašnjak.

Pašnjak, za tri Austrije

Što više šetamo, Zoran mi je sve manje neobičan. U Austriji, priča, stočari su cenjeni, a trude se da cene i sami sebe. Upravo zato se strogo vodi računa o tome šta se pri odlasku na ispašu oblači. Odelo, ako već nije svečano, svakako mora biti uredno, oprano, opeglano. Onakvo kakvo se na našim pašnjacima ne može sresti.
– U Srbiji ljudi malo cene što imaju. Ima ih u Šuljmu koji se bune kada krave prolaze ulicom. A u selu žive! U Austriji krave i ovce prolaze i kroz gradove i niko ne pravi problem. Semafor menja boju, ali automobili stoje da stoka prođe. Prosečan Austrijanac, ako samo ima priliku jednom nedeljno ode na selo i vodi stoku na ispašu. Te ispaše se obično pretvore u izlete. Ljudi se druže, prave male piknike, čine sve ono što je u Srbiji koja misli da na Zapadu živi gospoda kojoj sve smeta, nemoguće.

Svoje ideje i ljubav prema autohtonim vrstama, Zoran je, nastavlja priču dok prilazimo bunaru i valovu koji je sam očistio i ponovo stavio na raspolaganje Šuljamcima, podelio i sa SRP „Zasavica“. Prvi kontakt sa ovom ustanovom koja drži do authotonih rasa je uspostavljen i uskoro se očekuje prava saradnja.
– Autohtone rase goveda daju odličnu priliku da se uspe. One daju manje mleka, ali je ono kvalitetnije, otpornije su, manje zahtevne i bolje nego druge krave mogu da iskoriste pašnjake koje imamo širom Fruškogorja. Takvih pašnjaka, priča dok krave polako dolaze na vodu, nema ni u tri Austrije. Ali šta da radite ako recimo o čistoći vode na zajedničkom pašnjaku niko ne vodi računa. Ne mogu da izbrojim koliko sam džakova smeća izbacio iz bunara i koliko sam kreča potrošio dok nisam očistio valove i doveo ih u stanje u kojem su sada. Srbija nudi jako puno šanse za uspeh, samo je pitanje da li ima ko da iskoristi sve to. U Austriji sam naučio da od kukanja nema ništa već da se, kada je najteže, mora najviše raditi. Ako pri tome ono što radite ne doživljavate kao nuždu, već je izraz ljubavi, ne možete propasti. Samo treba raditi lagano i pametno… priča mi dok se polako gubi među kravama… svojim bušama i šuljmačkim šaruljama, o kojima brine sa jednakom količinom ljubavi.
Bez obzira da li im komanduje na srpskom ili nemačkom.

S. Lapčević