Ovih dana, upravo u vreme okončanja jednog sudskog spora, „Sremskomitrovački portal“ doneo je tekst u kojem njegov glavni glasnogovornik Milan Milivojević, razgledajući profil Dragane Barbatesković pokušava da raspravi sa tim da li je ili nije ova Mitrovčanka i sudija prekršila svoj esnafski Kodeks. http://mitrovica.info/dok-sudi-zakopcana-do-grla-kad-se-raskomoti-nastaje-haos-na-internetu/
To što dotična sudi u sporu koji „Portal“ ima sa vlasinikom našeg medija (pri čemu Milivojević na ovaj način pokušava da iznudi njeno izuzeće), nije razlog našeg pisanja. Nije to ni eventualna presuda koja se očekuje, a čiji ishod još uvek naslućujemo. Po sredi našeg interesovanja je ono čega se u svom kratkom tekstu (a i kako drugačije, kada je za ozbiljan istraživački rad potrebno više i vremena i pretrage i mudrosti i strpljenja od ovog koje smo dobili priliku da vidimo) sam autor dotakao – Kodeks. Istina ne onaj koji se tiče ponašanja sudija u sudnici i van nje, već onaj novinarski, koji nas, istini na volju, obavezuje onoliko koliko smo sami svesni potrebe da ga poštujemo.
Da budemo jasni, mi znamo da nismo Savet za štampu. Otuda u redovima koji slede ni ne pretendujemo na konačne istine, presude, a posebno ne na osude. Međutim kao novinari i to oni koji su se eto drznuli da o ovoj temi prozobre nešto sa onim koji pokušava da se nametne kao jedini nezavistan, profestionalan i ispravan, mi ćemo na samo nekoliko primera (i to onih koji se direktno ili indirektno dotiču nas i naše kuće i saradnika), pokušati da pokažemo kako oni koji o Kodeksu pričaju (istina ne svom), svoj sopstveni ne poštuju.
Kodeks kao moralni korektiv
Kodeks novinara Srbije, da bude jasno onima koji sa ovim dokumentom još uvek nisu upoznati, akt je kojeg su zajednički donele sve novinarske asocijacije i udruženja. Kao takav, on predstavlja oruđe u rukama Saveta za štampu koji, pozivajući se upravo na njegove odredbe, nastoji da ukaže na greške (namerne ili slučajne) koje u svom radu novinari prave, a sve u cilju unapređenja kvaliteta struke kojoj i sami pripadamo.
Odredbe Kodeksa, kao i odluke Saveta primenjuju se na one koji imaju savest ili su dobrovoljno prihvatili da ih usvoje. Otuda možemo slobodno reći da Kodeks ima pre svega moralnu funkciju. Kršenje Kodeksa nije što i kršenje Zakona. Stoga, sa pravom se može reći da on predstavlja glavni korektor novinarske i ljudske savesti. Jer, ljudski je prihvatiti grešku, posebno ako se ona dotiče drugih, onih koje našim radom možemo da pohvalimo, ali i povredimo. Uostalom, ispravljanje grešaka dugujemo i svojoj publici koja često i nesvesno, zahvaljujući bahatosti i bezobrazluku samih novinara (ili bolje rečeno „novinara“) postaju pokusni kunići u procesu ispiranja mozga.
Činjenica da su Kodeks novinara Srbije donela sva udruženja, pa i ona koja su u stalnom međusobnom sukobu, dovoljno govori o njegovom značaju i potrebi za struku čiji smo branitelji i predstavnici.
Prvi tekst koji ćemo, u pokušaju da pokažemo što mislimo da mitrovačkoj publici konačno treba pokazati i dokazati, analizirati nosi naziv „Mitrovčani u raljama rumskog medijskog manipulanta“, a objavljen je 30. maja ove godine. Drugi, jednako slikovitog naziva „Enigma Janković: Ko štiti mitrovačkog Tomu diplomu“ koji je objavljen 12. maja 2016. godine takođe će biti predmet naše kraće analize. Prvi otuda što nas se direktno dotiče, a drugi sa jedinim ciljem da pokaže da se nepoštovanja Kodeksa novinara potpisnik analiziranih tekstova Milan Milivojević, dosledno ne drži i na drugim poljima izveštavanja. Onim u čijem fokusu nije naš medij.
Beogradski penzioner
U cilju dokazivanja raskalašnog odnosa lokalnih vlasti u Sremskoj Mitrovici prema medijima, Milivojević u tekstu „Mitrovčani u raljama rumskog medijskog manipulanta“ http://mitrovica.info/mitrovcani-u-raljama-rumskog-medijskog-manipulanta/ pokušava ne da pokaže i dokaže ono što nastoji da poturi publici, a to su veze vlasnika našeg medija Slavka Stijakovića sa nosiocima glavnih lokalnih, ili možda nekih viših funkcija, nego se ograničava na etiketiranje kako Stijakovića, tako i njegovih novinara i kolega.
Polazeći od onoga čega je Stijaković vlasnik (mi to ne krijemo i podaci su dostupni javnosti na sajtu našeg medija, kao i na web prezentaciji Agencije za privredne registre), Milivojević ne postavlja pitanje (pa samim tim ne daje ni odgovor) porekla imovine, već činjenicu da ista postoji koristi za diskreditovanje čoveka koji je kao visoki oficir jugoslovenske i srpske vojske, a potom i penzioner (sa penzijom čiju visinu nije određivao on, nego država) uspeo da uštedi i pri tome uloži u nove poslove.
Imovina se može steći na dva načina: pošteno i lopovlukom. Onaj ko upire prstom u drugog, insinuirajući sumnjivo poreklo njegove imovine, barem što se nas tiče, ima obavezu da iste tvrdnje i dokaže. Kako takav posao, u konkretnom slučaju, zahteva istraživački rad, nama je jasno da kvalitetnu istragu na temu porekla imovine Slavka Stijakovića nismo na „Portalu“ mogli očekivati. Otuda i imamo posla sa redovima koje čitate.
Kako pak ni reči nije rekao o tome odakle Stijakoviću imovina čiji je vlasnik, niti je pokušao da raspravi sa tim da li je sve što mu zamera u skladu sa Zakonom ili ne (verujemo da bi, da nije, nadležni već reagovali), Milivojević u nastavku teksta pokušava da kroz lični osećaj za kvalitet pokaže da li mediji čiji je Stijaković prvi čovek isti imaju, odnosno nemaju.
Kao ni u prvom slučaju, ni ovde nismo dobili nikakvo istraživanje koje bi pored ankete na reprezentativnom uzorku, morala da uključi i podrobniju analizu proizvedenog medijskog sadržaja. Umesto toga, Milivojević je pokušao da objasni da medij kojeg prati „zanemarljivi broj korsnika“ (što, ponavljamo još jednom nije ni pokušao da dokaže) automatski nema ni kvalitet. Veza između kvaliteta i kvantiteta, pokušava da nas ubedi, jedina je koja se računa.
Ukoliko bi ovu konstataciju i prihvatili kao tačnu, mogli bi onda mirna srca i sa velikom tugom konstatovati i to da razni rijaliti programi i crne hronike (one posebno), imaju najkvalitetniji sadržaj kojeg bi svaki roditelj sa ponosom mogao da ponudi svojoj deci. Kvantitet, zna to, Milivojević, ne određuje nužno i kvalitet. Broj klikova na (bilo kom) portalu, nikako nije merilo kvaliteta rada istog.
Na veliku žalost, sve više je u novinarstvu onih koji, sledeći opšte kretanje u društvu, umesto da informišu javnost, ukazuju na greške i mogućnosti njihovog popravljanja, podilaze najnižim (svojim i tuđim) nagonima, nudeći sopstvenoj publici etiketiranje, pljuvanje, vređanje i bezrazložno napadanje. Nama takav kvanitet, odnosno kvalitet (kojeg nam Milivojević očito preporučuje) nije potreban. To prepuštamo njemu.
Faktografski podaci kojima je pomenuti tekst prenatrpan, nas, još jednom prilikom ponavljamo, ne zanima previše. Ko je vlasnik radija „Srem“ i „Fruška gora“, kao i televizije „Fruška gora“, ko je tu zaposlen, ko urednik, a ko direktor, može samostalno da se informiše svaki korisnik interneta. Ti podaci, te činjenice, u kojima Milivojević pronalazi nove izvore etiketiranja u krajnjem nisu ni upereni protiv slova Zakona. Da jesu, o stvarima o kojima „Portal“ piše, pisao bi, mislio i sudio neki od sudova, naravno tek pod pretpostavkom da bi tako nešto u Agenciji za privredne registre uopšte moglo i da se registurje. No, to je tema za onog koji napada – Milivojevića i njegove trabante suflere. Toliko duguju sebi, publici koju od nas tobože brane i Kodeksu svog esnafa. Mi pravu odbranu još uvek nemamo prema kome da postavljamo. „Manipulatorom“ Milivojević je nazvao Stijakovića, a ne Stijaković njega.
Kako ništa od onog što tvrdi nije dokazao, kako je, konstantno kršeći Kodeks novinara Srbije svoje tvrdnje napokon pretopio u etikete, u nastavku teksta, Milivojević ide i korak dalje. Diskreditacija je nastavljena na ličnom nivou. Tako, nekadašnjem radniku Radija „Srem“ koji se iz ko zna kojih razloga okrenuo protiv sopstvene kuće, smeta i Stijakovićevo poreklo. On, ubeđuje Milivojević svoju publiku, ne samo da nije Sremac, već nije ni pravi Beograđanin. Stijaković je, da parafraziramo, Krajišnik koji je tek pošto je počeo da džogira Adom Ciganlijom postao pravi beogradski (malo)građanin, sve bivajući na „utabanim stazama“, kako piše Milivojević Pete ličke i Sedme banijske divizije.
Da bi stvorio negativnu sliku o Stijakoviću, Milivojević ističe i podatak da je isti, za vreme deblokade kasarne u Vukovaru 1991. bio pretpostavljeni oficir kapetanu Miroslavu Radiću, koga je Hag gonio zbog zločina na Ovčari. To da je Radić oslobođen optužbi, te da ni u toku procesa protiv „vukovarske trojke“ Stijaković nije bio označen kao osumnjičeni, Milivojevića ne zanima. Kršeći Kodeks novinara, on ne oseća potrebu da i to saopšti. A i kako bi, kada mu te činjenice ne idu u korist. Što ono reče Hegel – tim gore po činjenice.
U korist Milivojeviću ne ide ni nemogućnost prikrivanja sopstvenog neznanja. Peta lička nikada nije postojala. Postojala je Peta krajiška, koja pri tome nije bila u Beogradu. Glavni grad oslobodila je Šesta lička. Istini na volju, Sedma banijska jeste postojala, ali je svoj ratni put završila oko Trsta. Beograd joj je bio daleko iza leđa. Ali šta to Milivojevića briga. Još jedna u nizu gluposti sa kojom je „poentirao“.
Ako se složimo da nemoral i neznanje idu pod ruku, onda i nemamo previše prava da se čudimo latentnom Milivojevićevom neonacizmu. Milivojević očito isuviše boluje od manije prebrojavanja krvnih zrnaca. Njemu smetaju oni koji su u Mitrovicu došli sa strane, oni koji su u Srbiju došli sa strane, a i među rođenim Mitrovčanima lako pronađe one koji mu se ne dopadaju. Školski primer totalitarnog uma, koji kada se spoji sa teorijom krvi i tla i ne može dati ništa drugo do čoveka koga poraz nacista u Drugom svetskom ratu čini nezadovoljnim. Biće da mu zato smetaju borci Šeste, pardon Pete ličke i Sedme banijske.
Padajući sve niže, kao svoj poslednji adut, Milivojević izvlači iz rukava priču o blanko ostavkama, koje, navodno potpisuju uposlenici na Radiju Srem i Fruška gora, kao i na TV Fruška gora. Verujemo da bi Milivojević, kao bivši novinar Radija Srem i radnik istog Stijakovića kojeg neosnovano napada, naravno da ima, svoj krucijalni dokaz bahatosti jednog „manipulanta“ stavio javnosti na uvid. Kako to ni ovom prilikom nije uradio, mi zaključujemo da se i u ovom slučaju radi o još jednoj etiketi i još jednom kršenju Kodeksa novinara.
Na osnovu svega što je ne dokazao, nego u vidu etikete prilepio Stijakoviću, Milivojević na kraju teksta zaključuje da se ipak radi o „manipulatoru“ (na osnovu čega konkretno, ako je sve po Zakonu, a ako nije, onda trebamo dokaze), kojem cilj nije informisanje javnosti nego zgrtanje para. Srećni su oni Mitrovčani koji dopuste sebi da ih od takvog čoveka brani poštovalac i poznavalac Kodeksa novinara Srbije kao što je Milivojević. Ako uz to, branilac mitrovačkog medijskog neba poznaje istoriju dobro koliko i Milivojevć, građani grada na Savi nemaju šta da brinu. Mogu samo da se zavale, otvore „Portal“ i upute pogled preko reke. Tamo će naći Milivojevića, inače poznatog ljubitelja alternativne istorije. Da ne kažemo lažne.
Tome i diplome
Koliko je Milivojeviću Kodeks novinara Srbije nepoznanica, pokazuje i tekst „Enigma Janković: Ko štiti mitrovačkog Tomu diplomu“ objavljen 12. maja 2016. godine http://mitrovica.info/enigma-jankovic-ko-stiti-mitrovackog-tomu-diplomu/ u kojem prvo pero „Sremskomitrovačkog portala“ pokušava da se obračuna sa tadašnjim zamenikom gradonačelnika Sremske Mitrovice Tomislavom Jankovićem. Kao i u prethodnom slučaju, to čini krajnje neprofesionalno, bez činjenica i dokaza, ali sa puno špekulacija, uvreda i etiketa. Kako je to ono što ovaj i gore analizirani tekst čini bliskim, to sa punim pravom možemo reći da je etiketiranje jedna od glavnih osobenosti novinarstva koje gaji „znameniti“ portal.
Naime, u fokusu Milivojevićevog interesovanja bila je možda i jedina činjenica koju je u čitavom tekstu izrekao: pojavljivanje Tomislava Jankovića na vojnoj paradi koju je povodom Devetog maja, Dana pobede nad fašizmom u Beogradu organizovao državni vrh. (Opet fašizam, njegov poraz i nezadovoljstvo Milivojevićevo sa tim u vezi…) Interesujući se kako je Jankoviću taj „uspeh“ pošao za rukom, autor teksta dao je sam sebi u zadatak da odgovori na pitanje „ko štiti mitrovačkog Tomu diplomu“.
Ipak, čemu to interesovanje? Šta se pokazuje ili dokazuje činjenicom koja autoru teksta smeta, osim da Janković kao zamenik prvog čoveka grada koji je tada bio u sferi interesovanja mnogo jačih političkih igrača od lokalnih, te na čijem čelu se nalazio čovek koji će nešto kasnije postati i Ministar u Vladi Srbije, ima dovoljno jake kontakte (a što ne i zasluge, ako se ovo što smo napomenuli uzme u obzir?) koje su mu omogućile da se nađe na mestu na kojem je bio?
Tom pretpostavkom, koja bi građanima Sremske Mitrovice možda bila i važnija, Milivojević se nije bavio. Umesto toga, kršeći Kodeks novinara Srbije, kao i u Stijakovićevom slučaju, on nam, spuštajući se na lični nivo, saopštava da je Toma Janković čovek koji voli da se slika, koji pronalazi način da bude tamo gde su kamere i koji (to je valjda najveći krimen), voli da „jede o državnom trošku.“
To što neko eventualno voli da se slika ili da kao državni činovnik i funkcioner (koristeći dato mu pravo) jede na „državni račun“, svakako nije stvar koja bi takvog funkcionera i činovnika a priori lišila funkcije koju obnaša.To bi možda moglo i da se desi, ali pod uslovom da je dotični (u ovom slučaju Janković), u tome preterivao, ponašao se krajnje nekontrolisano, prelazeći pri tome sve zadate mu granice. Da li je Janković to činio – ne znamo. Autor teksta se ni ovaj put nije potrudio da nam kroz obimno istraživanje ponudi odgovor na to pitanje. A trebao je, jer bi možda tada bio bliži odgovoru i na pitanje koje je u naslovu teksta sam postavio.
Bez interesovanja za istinu, Milivojević nije ponudio na uvid niti jednu fotografiju, račun ili bilo koji dokaz koji bi Jankovića uopšte mogao i teretiti za ono što mu ovaj novinar „Portala“ stavlja na leđa. Otuda se sa punim pravom možemo pitati odakle mu ne samo ideja, nego i pravo da piše stvari koje upravo komentarišemo? Oslanjanje ne na pretpostavke, već na lične imaginacije nikako ne priliče čoveku koji želi da ga se smatra novinarem. Posebno to ne priliči onome ko iz gradskog Budžeta dobija lepe svote novca za portal preko kojeg bez osnova i dokaza etiketira lokalne i državne funkcionere.
I možda će neko uprti prstom na nas, rekavši da o tome ni mi nismo pisali i govorili, no mi smo sigurni da postoje oni kojima je posao da vode takve istrage. Mi smatramo da to ne mora nužno spasti na novinare, ali ako već jeste i još ako su (kao u konkretnom slučaju) novinari sami sebi nametnuli takvu obavezu, onda bi bilo dobro da pribave, poštujući sva pravila profesije, i dokaze kojima svoje tvrdnje potkrepljuju.
Isto važi i za epitete, ili još bolje etikete kojima „Portal“ časti Tomislava Nikolića i njegovog mitrovačkog imenjaka. I opet, kao u prethodnom slučaju, mi kao „režimski“ medij, nemamo ništa protiv toga da nam „slobodni“ novinari pokažu da su fakultetske diplome dvojice Tomislava lažne, kupljene, stečene na sumnjiv način i na još sumnjivijim univerzitetima. Jedino smatramo da za to, baš kao i za jedenje na državni račun, onaj koji toliko drži do Kodeksa (po svemu sudeći tuđeg, ne svog), mora da pribavi dokaze. Bez toga, sve te reči nisu ništa drugo do… uz vetar. Kako za takvo istraživanje treba rada, truda, muke… uvereni smo da tako nešto nikada nećemo pronaći na „Portalu“.
A što se tiče „nekadašnjeg upravnika kragujevačkog groblja“, kako već Milivojević voli da slikovito opisuje predsednika države, možemo samo reći toliko da su evropske i svetske države i vlade vodili nepismeni vojnici, sindikalci, šoumeni, TV lica, glumci, te da saobraćajnog inženjera koji trenutno radi kao novinar, ne bi trebalo da čudi to što na čelu države imamo čoveka koji je eto ipak nešto radio van poslaničkog mandata. Ukoliko je Nikolićev prethodni posao na bilo koji način povezan sa onim što on danas čini (bilo to dobro ili loše), Milivojević bi, kao vrsni poznavalac Kodeksa novinara Srbije tu vezu, na koju sam ukazuje, mogao i morao da dokaže.
U krajnjem, pitanje je i to da li čovek koji obnaša političku, ili bilo koju drugu funkciju, ne sme i ne može da se bavi bilo kojim drugim poslom? U čemu je u krajnjem krimen Tomislava Nikolića, čoveka koji funkciju koju vrši, to čini zahvaljujući činjenici da ga je za predsednika izabrala većina građana Srbije? Da li činjnica da je neko bio upravnik groblja (ili bilo šta drugo) ne dopušta dotičnom da obavlja političke funkcije? Naravno da ne. Da li to što je bio upravnik groblja Tomislava Nikolića čini nepoštenim ili nemoralnim? Naravno da ne. Nemoralnim i nepoštenim ljude ne čine funkcije i poslovi koje obavljaju, već način na koji to čine. Tako, ni novinari nisu i ne moraju nužno biti nemoralni i nepošteni samom činjenicom da su novinari. Takvim ih čine njihova dela. „Portal“ čiji glavni novinar tako lako, bez zadrške i osvrta drastično krši Kodeks novinara Srbije, odličan je primer te činjenice.
Razni ljudi rade razne stvari. Pogotovo je to slučaj sa politikom, ali i novinarskim poslom. Nas to ne čudi, mi to podržavamo, jer smatramo da nam raznolikosti treba. Praksa je ta koja će dobre odvojiti od loših. Papir na zidu i znanje u glavi samo su početna prednost, ali ne i konačna istina o kvalitetu bilo čijeg rada.
Sve to zna jako dobro i autor teksta koji je 2012. godine bio član stranke koju je „bivši upravnik kragujevačkog groblja“ osnovao, a u kojoj je Toma Janković bio istaknuti funkcioner. Baš kao što zna da čovek koji otsluži zatvorsku kaznu (bila ona pravedna ili ne) više nije „osuđenik“ nego slobodan čovek.
Ponovo Kodeks
Poštovanje Kodeksa novinara Srbije (u nastavku teksta KNS), vratimo se toj temi još jednom na kraju našeg izlaganja, podrazumeva, navodi se u preambuli ovog dokumenta, poštovanje etičkih i profesionalnih standarda novinarstva, sve sa ciljem podizanja „ugleda novinarske profesije“.
Podeljen na nekoliko celina, KNS http://www.savetzastampu.rs/cirilica/kodeks-novinara-srbije/ pokušava da ponudi novinarima osnovne principe, načela i smernice kojima treba da se rukovode kako bi, kako se navodi, poštujući činjenicu da je interes javnosti na prvom mestu, ostvarili sebe kao ličnost i profesionalne branioce esnafa čiji su deo.
Tako se, primera radi, u odeljku koji se bavi pitanjima istinitosti izveštavanja u prvi plan ističe obaveza novinara da „tačno, objektivno, potpuno i blagovremeno“ izveštava o stvarima značajnim za javnost, pri čemu je, za svakog od nas, navodi se dalje, od izuzetnog značaja pravilno razlikovanje činjenica, komentara, pretpostavki i nagađanja.
Koliko je Milan Milivojević poštovao ovo pravilo, iz analize samo dva teksta objavljena na „Sremskomitrovačkom portalu“ dovoljno je vidljivo. Istinitost izveštavanja on ne dokazuje bilo čijom izjavom, bilo kakvim validnim dokumentom. Istinitost iznetog, „Portal“ zapravo ni ne dokazuje, svedočeći tako da njegov glasnogovornik ne ume da razlikuje šta su činjenice, a šta komentari, pretpostavke i nagađanja, koja zapravo i čine najveći deo prikazanih tekstova.
U cilju što kvalitetnijeg informisanja, posebno kada se radi o temama od naročitog značaja za javnost, novinar je, beleži dalje KNS, obavezan da „konsultuje najmanje dva nezavisna izvora informisanja“ čega u tekstovima Milana Milivojevića, barem u onim koje smo mi analizirali – nema. Kako su teme koje je pokrenuo, po njegovom nahođenju od posebnog značaja za javnost u Sremskoj Mitrovici, takav način rada, ako već govorimo o poštovanju Kodeksa, bio je za njega obavezujući.
Nedostatak drugog sagovornika (u konkretnom slučaju Tomislava Nikolića, Tomislava Jankovića odnosno Slavka Stijakovića) koji bi mogli da se odbrane od napada, u kompletnom Milivojevićevom izražavanju, samo pojačava proizvoljnost po kojoj je „Sremskomitrovački portal“ prepoznatljiv. Ta proizvoljnost, kao u slučaju koji smo naveli i obradili, direktan je uzrok etiketiranja koje je, kao i „objavljivanje neosnovanih optužbi, kleveta, glasina“ i drugog, kako stoji u KNS „nespojivo sa novinarstvom“.
U sukobu sa Kodeksom su i sami naslovi koje je svojim tekstovima nametnuo (poput vodeničkog kamena o vrat) Milivojević. Tako se u odeljku koji se odnosi na pitanja nezavisnosti od pritisaka, između ostalog navodi i to da naslov teksta, odnosno priloga „ne sme da bude u suprotnosti sa suštinom teksta“, odnosno priloga. Koliko su naslovi koje je Milivojević davao svojim tekstovima u vezi sa onim što on pokazuje i dokazuje u svojim tekstovima – videli smo. Vapeći za činjenicama, a bivajući prenatrpani paušalnim ocenama, ličnom sujetom i klevetama, analizirani tekstovi ni na koji način ne odgovaraju temi zadatoj naslovima tekstova.
Umesto da dokumentovano prikaže ko iza Tomislava Jankovića stoji (kao što je u naslovu naznačio), Milivojević se bavi pljuvačkim poslom u vezi sa navodnom Jankovićevom zaljubljenošću u fotoaparat i njegovim obrazovanjem, dok u tekstu koji se direktno tiče naše kuće umesto da tumači slovo Zakona sa kojim je ono što mi radimo u eventualnom sukobu, pokušava da ličnim uvredama diskredituje našeg prvog čoveka Slavka Stijakovića.
U odeljku koji se bavi pitanjima iz sfere odgovornosti novinara, Kodeks novinara Srbije ističe da je svaki autor odgovoran ne samo istini kao takvoj, već pre svega svojim čitaocima, slušaocima i gledaocima. U tom smislu, navodi se da je novinarima najstrožije zabranjeno da na bilo koji način promovišu bilo kakav oblik diskriminacije.
„Novinarska profesija“, navodi se u KNS, „nespojiva je sa širenjem bilo koje vrste polnih, rodnih, etničkih, rasnih, socijalnih ili verskih stereooripa.“ „Novinar“, beleži dalje KNS, mora biti svestan opasnosti od diskriminacije koju mogu da šire mediji i učiniće sve da izbegne diskriminaciju, zasnovanu, između ostalog na rasi, polu, seksualnom opredeljenju, jeziku, veri, političkom i drugom mišljenju, nacionalnom ili društvenom oporeklu.“
Koliko se „Portal“ ovih odredbi drži – videli smo. Kao što smo pokazali, Milivojević je, kroz isticanje porekla Slavka Stijakovića i njegovo negativno prikazivanje, prekršio i ovu odredbu Kodeksa, svrstavajući se na stranu onih kojima je podsticanje diskriminacije bitan segment rada.
U delu u kojem se bavi pitanjima vezanim za pretpostavku nevinosti koju, napominju autori KNS, novinar apsolutno mora da poštuje, naročito se ističe stroga zabrana neosnovanog optuživanjanja za kriminal, lopovluk ili bilo koje druge nečasne radnje, uključujući tu i insinuacije i moguće navođenje publike na određene, dokazima nepotvrđene i neutemeljene stavove i tvrdnje. Videli smo, kroz dva pomenuta teksta, da Milivojević ovu odredbu najčešće i čini se, najradije krši. Bez ikakvih dokaza, on olako optuižuje: Stijakovića da je „manipulant“ i posledično – prevarant, odnosno Tomislava Nikolića i Tomislava Jankvoića da su – isto to. Čineći tako, on u svom najboljem maniru, ne nudeći pri tome konkretne dokaze o kršenju Zakona, navodi svoju publiku na sopstvene stavove inspirisane, čini nam se, ne željom da se dođe do istine već da se dođe do još jednog klika i kvaliteta izmerenog kvanitetom.
Za našu analizu, recimo na kraju i to, naročito je značajna sedma odredba Kodeksa novinara Srbije, koja se odnosi na pitanja iz oblasti poštovanja privatnosti.
Tako se, već na početku ove celine, između ostalog ističe da je novinar dužan da poštuje privatnost, dostojanstvo i integirtet ljudi o kojima piše. Istni na volju, pravo na privatnost je suženo kada se radi o javnim ličnostima i nosiocima javnih funkcija što se, u konkretnom slučaju, može odnositi na Jankovića i Nikolića, ali ne i na Stijakovića, koji kao vlasnik privatnog medija, ali ne i nosilac javne funkcije, svakako nije javna ličnost.
Međutim, čak i u tom slučaju, „novinari i urednici naročito treba da izbegavaju spekulacije i prenošenje nedovoljno proverenih stavova u izveštavanju“, što, jasno je, Milivojević u svojim tekstovima nije ispoštovao.
Recimo, mimo svega i toliko, da bi Milivojević mogao da pročita i Zakon o javnom informisanju i medijima. Posebno bi bilo zgodno da pažnju obrati na 15. njegov Član, u kojem se u definisanju onoga što javni interes jeste, između ostalog navodi i to da je u interesu građana davanje podrške „proizvodnji medijskih sadržaja u cilju zaštite i razvoja ljudskih prava i demokratije, unapređivanja pravne i socijalne države, slobodnog razvoja ličnosti i zaštite dece i mladih, razvoja kulutrnog i umetničkog stvaralaštva, razvoja obrazovanja, uključujući i medijsku pismenost kao deo obrazovnog sistema, razvoja nauke, razvoja sporta, i zaštite životne sredine i zdravlja ljudi.“ Sve to, navodi se u Zakonu, doprinosi ne samo kvalitetnom informisanju, nego i profesionalizaciji samih medija.
Koliko je 15. Član Zakona važan, svedoči i podatak iz Člana 23. da se u procesu ocene medija koji konkurišu za sufinansiranje kako na lokalnom tako i na višim nivoima vlasti, upravo njegove odredbe uzimaju kao jedine validne. Što je dakle medij koji za sredstva konkuriše bliže odredbama Člana 15. to je bliži i sredstvima za koje aplicira. Što je od njih udaljeniji, to je i mogućnost da do novca dođe – manja. I mada to, kada govorimo o primeru „Sremskomitrovačkog portala“ nikako ne ide zajedno (a otuda možemo postaviti i pitanje zašto je to tako), na ovaj način je i zakonodavac želeo da stavi do zvanja da cilj rada u novinarstvu nije sticanje para niti jeftine popularnosti (na koju nas Milivojević svojom tezom da je broj klikova jedino merilo kvaliteta), već društveno i profesionalno odgovorno informisanje javnosti, njeno kreativno usmerenje sa ciljem da uvek i svuda da svoj maksimum na polju stvaralaštva i života uopšte.
Kada sve to znamo, postavlja se, da zaključimo ovu kraću analizu, konačno pitanje: kome je u interesu da u gradu koji trenutno ima Ministra u Vladi Srbije finansira jedan medij kakav je „Sremskomitrovački portal“. To pitanje posebno je zanimljivo kada se u obzir uzme činjenica da isti svoj otrov sipa ne samo po nosiocima lokalnih funkcija, kolegama, već i po najvišim državnim funkcionerima. Ipak, uprkos tome, samo na poslednjem Konkursu, „Portal“ je za vređanje predsednika Srbije i nosilaca lokalnih funkcija dobio velikih 200.000 dinara. Tako je čovek koji se u novinarstvu obreo, od strane dela lokalnih funkcionera faktički čak i nagrađen za etiketiranje ljudi koji su na funkcije na kojima su došli voljom većine građana Srbije. Ako ti funkcioneri ne rade dobro, mi nemamo ništa protiv da se to kroz konkretne dokaze i predstavi javnosti. Etiketiranje i stalno neosnovano sumnjičenje, ne mogu biti merilo istine. Za to niko nema pravo da prima nagrade, pa čak ni u vidu novca za izdržavanje medija. Činjenica da se to radi u gradu koji ima Ministra u Vladi Republike Srbije, čitavu situaciju čini dodatno težom i mučnijom.
Uostalom, ovde od novinarstva teško da može biti i ono „n“, pošto celokupan posao koji se novinarskim može smatrati (odlazak na teren, fotografisanje, pisanje tekstova i drugo), za Milivojevića obavljaju drugi. Sve dok Vlada ne popravi Zakon o autorskim pravima. Tada će za plagijatora Milivojevića koji preuzima slike i tekstove svojih kolega (naravno bez navođenja izvora) novinarski dani postati znatno nezgodniji.
Dok se to ne desi, o ovom plagijatoru (u skladu sa Kodeksom novinara Srbije), trebali bi da porazmisle oni koji mu na konkursima dodeljuju novac i tako njegov „Sremskomitrovački portal“, a na štetu onoga što se zove mitrovački medijski prostor, održavaju u životu.
Mi novinari možemo raspravljati o ograničenjima koje našoj profesiji nameću cenzure i auto-cenzure, možemo istraživati da li toga u srpskom novinarstvu ima ili nema, možemo čak i da se delimo na „režimske“ i „opozicione“, ali nikada ne možemo i ne smemo dopustiti da o našem poslu, našem Kodeksu, ali i kodeksima drugih esnafa govore oni koje novinarskom poslu nisu učili fakulteti, rad u redakciji i na terenima, već lične uobrazilje i sklonost ka etiketiranju i bezrazložnom napadanju ljudi i institucija.
Foto: Print skrin „Sremskomitrovački portal“
Tekst: Redakcija – RTVCENTARSREM
Leave a Reply