Nasilje nad decom ne možemo posmatrati bolešću 21. veka, jer ono postoji oduvek u gotovo svim oblicima, tamo gde ne bismo nikad očekivali i od koga se najmanje nadamo. „Moderniji“ oblik nasilja nad decom danas je digitalno nasilje o kojem se zna izuzetno malo, jedan od svakodnevnih problema sa kojim se suočavaju i roditelji i različite institucije je vršnjačko nasilje, a danas govorimo i o socijalnom nasilju kao o jednom vidu diskriminacije deteta. Svi oblici su prisutni, a šta je sa preventivom i šta je nasilje u stvari?
Nasilje je svaki vid ponašanja koji ima za cilj nanošenje fizičke ili psihičke boli. Kada je reč o nasilju između dece istog ili sličnog uzrasta, govorimo o vršnjačkom nasilju. Ako nasilje vrši jače nad slabijim detetom, a ono pritom duže traje, govorimo o vršnjačkom zlostavljanju. U fizičko nasilje spada udaranje, guranje, oduzimanje i uništavanje stvari, dok u psihičko, iliti emotivno nasilje, spada vređanje, nazivanje pogrdnim imenima, ruganje, ismevanje, dobacivanje, pa i šikaniranje.
Šta se dešava u opštini Irig?
Direktorka Centra za socijalni rad u Irigu, Silvana Laćarac, rekla je za naš portal da se deca smatraju najranjivijom kategorijom i da se njima pristupa sa posebnom pažnjom.
„Na teritoriji opštine Irig nasilje nad decom je prisutno, ali ne u značajnoj meri. Od ukupnog broja prijava nasilja u porodici u trećini slučajeva članovi domaćinstva su deca. Po nekim gledištima, deca koja su svedoci nasilja u porodici smatraju se direktnim, a ne indirektnim žrtvama, jer su doživeli traumatsko iskustvo.“
U situaciji ako roditelj zlostavlja svoje dete, u Centru kažu da prvo brinu o bezbednosti deteta, dakle premeštaju ga u bezbedno okruženje, pa planiraju dalje korake u zavisnosti od porodične situacije.
“Ukoliko su odnosi trajno narušeni i ne postoji afektivna veza između roditelja i dece, smeštamo ih na privremeni porodični smeštaj u hraniteljsku porodicu, a ukoliko procenimo da je rizik po bezbednost deteta mali i da je moguće popraviti međusobne odnose, savetodavnim radom usmeravamo porodicu kako da reše međusobne probleme”, rekla je Laćarac i dodala da se na smanjenje pojave nasilja u porodici nad decom može uticati preventivno edukacijom roditelja i savetodavnim usmeravanjem porodice.
“Neki roditelji nemaju kontrolu nad decom, pa primenjuju nasilje u svrhu vaspitanja, jer ne znaju za drugi način. Njih je potrebno edukovati i osposobiti kako da ovladaju veštinama roditeljstva”, završava direktorka Silvana Laćarac.
Bez obzira na zvaničnu statistiku na teritoriji Republike Srbije, UNICEF i Užički centar za prava deteta prepoznali su problem nasilja nad decom kao zajednički, i na širem nivou, pa su pokrenuli zagovaračku kampanju koja se sprovodi u 20 opština u Srbiji, kako bi se poboljšao odgovor na nasilje nad decom.
Nedavno je za naš portal o projektu pričala lokalna koordinatorka za Irig, Dolores Skoberne, napomenuvši da je cilj da se zajedničkim snagama stvori protokol u kojem će fokus biti na izloženosti dece zlostavljanju i zanemarivanju, ali ne samo u kontekstu porodice.
“Pažnja se ne posvećuje dovoljno nasilju nad decom u drugim kontekstima, na primer u institucijama, u zajednici, u digitalnom prostoru itd. Takođe se ne posvećuje dovoljna pažnja ni specifičnim ranjivim grupama dece, poput dece sa smetnjama u razvoju, romske dece, dece koja su žrtve seksualne ili radne eksploatacije”.
O inkluziji se priča, a zna li se šta je? Da li ona smanjuje nasilje?
Inkluzija podrazumeva pravo sve dece na obrazovanje, počev od predškolskog uzrasta, do visokog obrazovanja. Ona obuhvata decu sa smetnjama u razvoju, decu sa invaliditetom, decu iz marginalizovanih grupa, darovitu decu.
Godinama u nazad priča se o inkluziji kao „prvoklasnom spasenju“ za decu svih potreba, kao o rešenju koje će da ispolji maksimalnu mogućnost i trud kod svakog deteta, pa i jednake šanse da iskoriste svoje kapacitete; da nas nauči da prihvatimo različitosti i da smanji diskriminaciju i mržnju među decom.
Prošle nedelje obradovala nas je vest upravo u domenu, reći ću slobodno, inkluzije i to među decom sa invaliditetom, jedan pomak, afirmativni primer, gde je naš sugrađan Bogdan Dašić dobio nagradu „Neda Depolo“, koju Radio Beograd 2 dodeljuje svake godine za kreativni doprinos radio izrazu. Podsećamo, u pitanju je dokumentarna reportaža „Mogu i hoću“ čiji je glavna akterka osoba sa invaliditetom: ona je profesorka srpskog jezika i književnosti, pesnikinja, a želi da postane i glumica.
Bogdan je nameravao da skrene pažnju na to da su osobe sa invaliditetom ljudi sa istim potrebama kao i oni koji ne žive sa takvim hendikepom, a da li je njemu u građenju ove priče pomogla inkluzija?
Inkluzija zahteva promene u obrazovanju: trebalo bi obezbediti stručni kadar, manja odeljenja, plan i program za inkluzivno obrazovanje, edukaciju nastavnika, rad sa roditeljima i sa okolinom. Inkluzija ne može da se sprovodi ako ne postoji podrška asistenata u nastavi, specijalno obučenih nastavnika i defektologa, kažu stručnjaci u tom domenu.
“Škola bi trebalo da bude po meri i mogućnostima deteta, a ne kao do sada: dete po merama škole i društva. Naravno da to nije jednostavno, jer zahteva visoko senzitivne profesionalce u obrazovanju, koji duboko veruju da svako dete može da uči. Dobiti su obostrane i za dete, za vršnjake, roditelje, a posebno za zajednicu koja, imajući svest o značaju inkluzije i gradeći sistem u kome je različitost „u redu“, pruža jedan podsticajan kontekst i sredinu svakom, uči toleranciji, saradnji i zajedničkoj brizi”, rekla je za naš portal Olgica Stojić, stručna saradnica i psihološkinja u dečijoj ustanovi “Dečija radost” iz Iriga.
Ona je objasnila da se u našoj zajednici sve obrazovne ustanove inkluzivne, ali da nedostaje podrška deci i zaposlenima u obrazovanju.
“U opštini nema stručne podrške logopeda, defektologa, pedagoškog asistenta. Od skoro postoji usluga ličnog pratioca, ali koja je zapravo/ili bi trebalo da bude takva, da što pre samu sebe ukine, jer je usluga koja znači najviši nivo segregacije deteta”, objašnjava Stojić i aludira na još jedan problem u našem okruženju koji doprinosi diskriminaciji, navodeći da je ona više pristalica i zagovornica socijalne inkluzije koja je, prema njenim rečima, put da se obezbedi socijalna uključenost i smanji siromaštvo.
“U skladu sa Strategijom obrazovanja RS 2020. upravo uključivanjem svakog deteta u obrazovne ustanove postiže se dostupnost i pravednost. Ovo posebno važi za vrtiće kod kojih je obuhvat dece od tri do pet godina oko 49%, a siromašne dece samo 9% – što govori u prilog tome da su vrtići prilično elitističke ustanove i da je obuhvat duboko nepravedan, jer su najmanje zastupljena ona deca kojoj su vrtić i stimulacija razvoja najpotrebnija”, kaže Olgica, autorka i realizatorka dva akreditovana programa za podršku roditeljima dece sa smetnjama u razvoju i podršku u radu sa decom iz porodica u riziku.
Ona na kraju dodaje da pozitivna stimulacija i iskustva iz vrtića mogu da kompenzuju nedostatke i obezbede jednake mogućnosti za dalje obrazovanje svakom detetu.
Izvori: http://www.inkluzija.org/index.php/nastavnici/399-inkluzija-ta-je-to
http://www.mojpedijatar.co.rs/inkluzija-da-ili-ne/
https://www.iserbia.rs/novosti/paznja-vrsnjacko-nasilje-je-sve-veci-problem-3700
Leave a Reply