Od 2015. godine, pa do danas, kroz Srbiju je prošlo oko milion raseljenih ljudi. Većina njih se zadržavala samo toliko koliko je nužno, pa se Srbija smatra tranzitnom zemljom. Ipak, velik priliv stranaca iz zemalja koje su pogođene ratom i ekonomskim krahom izazvao je formiranje različitih stavova o migrantima među lokalnim stanovništvom, ali i u javnosti. Došlo je do susreta različitih kultura, veroispovesti, običajnih i društvenih normi. Međusobno nepoznavanje ostavilo je prostora za formiranje predrasuda, stereotipa. Ako tome dodamo različita tumačenja posledica migracija po politiku, ekonomiju i nacionalni identitet, nazire se put kojim dolazi ksenofobija i antimigrantski stavovi. Istini za volju, uz to su zabeleženi i pojedinačni incidenti sa migrantima koji su odjeknuli u javnosti. Iako su incidentne situacije sporadične i iako ima više nasilnika i počinioca krivičnih dela među lokalnim stanovništvom, ove situacije su doprinele strahu i nepoverenju. Nedovoljna informisanost, ali i zloupotreba informacija učinile su da se razviju brojne zablude o migrantima koje se plasiraju putem medija i društvenih mreža.
Jedna od najčešćih zabluda koja se odnosi na migrante jeste da da oni žele da nasele Srbiju i da postoje politički interesi za tim. Odatle se budi vekovima usađivani strah od gubljenja nacionalnog identiteta. Ipak, statistički podaci, podaci kojima raspolaže Komesarijat za izbeglice, Evropska kancelarija za podršku azilu i drugi parametri, nedvosmisleno pokazuju da migrantima nije cilj da ostanu u Srbiji. Pritom, bitno je voditi računa o podacima i upoređivati ih. Broj tražilaca azila u našoj zemlji ne odgovara stvarnom broju ljudi koji žele tu da se zadrže. Čak i da su njihove namere za azil stvarne, to ne znači da će zahtev za azil biti sigurno odobren. O zanemarljivom broju lica koja se zadržavaju u granicama Srbije i o postupku azila, govorili smo i u prethodnim tekstovima.
Još jedan od prisutnih strahova jeste strah za ličnu i nacionalnu bezbednost. Činjenica je da su među migrantima najbrojniji muškarci. Ipak, razlog tome nije vojna strategija, kako to mnogi misle, već činjenica da je muškarcima lakše da se samostalno probiju do zemalja koje su odredili za svoj cilj. Nakon pozicioniranja u željenoj zemlji, radi se na spajanju porodica. Među migrantima ima žena, dece, ali i dece bez pratnje o čemu je takođe bilo reči na našem portalu.
Kada govorimo o strahu za ličnu bezbednost govorimo često i o plasiranim dezinformacijama kako migranti predstavljaju opasnost, kako su počinioci velikog broja krađa, razbojništva, silovanja… Zvanični podaci govore drugačije. Prema podacima iz 2016. godine, recimo, od ukupno 96000 krivičnih dela u Srbiji, 55 su počinili migranti i to su najvećim delom bile krađe. Mnogo, neuporedivo više počinilaca je među lokalnim stanovništvom. Migrantima nije cilj da skreću pažnju na sebe, ili da sebi otežavaju već težak položaj. Oni nisu tu da bi naneli štetu i poslednje što žele je da trpe nasilje.
Veliki izvor predrasuda su ekonomski uslovi u kojima migranti žive i ekonomska strategija države pri rešavanju migrantske krize. Greškom se veruje da do naše zemlje dospevaju samo ekonomski migranti koji nastoje da dospeju do Evropske unije kako bi poboljšali svoj ekonomski status. Istina je da u Srbiji ima ekonomskih migranata, ali to su ljudi iz zemlja u kojima je rat nedavno okončan i gde je ekonomija uništena, gde nemaju uslove da prehrane porodice. Često se čuju i komentari o odeći koju nose ili telefonima koje imaju. Odeća je deo humanitarnih paketa koji pristiže iz Evropske unije, pametne telefone nemaju svi. I oni koji poseduju skuplji uređaj, uglavnom im je to jedini imetak, prevodilac, informator, način da komuniciraju sa porodicom. Sredstva kojima migranti raspolažu nisu iz državnog budžeta, ograničena su i deo su humanitarne pomoći.
Nabrojane zablude i verovanja koja su rasprostranjena o migrantima nisu usamljeni, na žalost. Sa njima se svakodnevno suočavaju migranti ali i oni koi ulažu ogroman napor da im pomognu. Mnogo bi bilo lakše kada bi proveravali podatke koji do nas dolaze i kada bi smo formirali mišljenje u neposrednom kontaktu sa ovim ljudima. Domaćin bi se osećao bezbedno, a gost makar malo prijatnije.
PROJEKAT “MIGRANTSKA KRIZA – PRUŽIMO RUKU, NE OTPOR!” FINANSIJSKI JE PODRŽAN OD STRANE MINISTARSTVA KULTURE I INFORMISANJA REPUBLIKE SRBIJE. STAVOVI IZNETI U PODRŽANOM MEDIJSKOM PROJEKTU NUŽNO NE IZRAŽAVAJU STAVOVE ORGANA KOJI JE DODELIO SREDSTVA
Leave a Reply