Reč „nasilje“ stoji rame uz rame sa migrantkinjama još od momenta kada se javila misao da treba krenuti daleko. Nasilje u smislu ratova je najčešći razlog zbog koga ljudi beže iz svojih zemalja. Nasilje je nešto sa čime su se migrantkinje susretale na svome putu od strane granične policije, lokalnog stanovništva, krijumčara… I kao da je sve to malo, nasilje se uvuklo i u same porodice koje se pod pritiskom urušavaju.
Iako bi bilo logično da tokom migracije najviše nasilja trpe žene bez pratnje, statistika pokazuje upravo suprotno. Muževi, očevi, braća ili drugi srodnici su najčešći nasilnici nad migrantkinjama. Žrtve fizičkog ili seksualnog napada, najčešće o tome ćute, a razlozi za tišinu pred nasilnikom su mnogobrojni. Neke od žena se plaše moguće osvete, strahuju da, ako se one pobune, žrtve mogu biti deca ili neko drugi njima drag, ili su vaspitane strogo, tako da veruju da bi bilo kakva pobuna protiv muškarca značila sramotu. Iako su žene migrantkinje informisane o tome da Zakon Republike Srbije štiti žene od nasilja, zanemarljiv je broj onih koje bi se usudile da se oslone na zakon. Običajne norme koje su im usađene od detinjstva ne dozvoljavaju im da se suprostave nasilniku u porodici.
Nisu samo običaji i kulturološke norme kočnica, niti je porodično nasilje jedino kojem su migrantkinje izložene. Već smo napomenuli da su zabeleženi slučajevi nasilja nad ženama na graničnim prelazima, ali i na mestima gde se pretpostavlja da bi trebalo da su bezbedne. Saputnici, drugi migranti koji su takođe smešteni u prihvatnim centrima takođe mogu biti pretnja i na najrazličitije načine uznemiravati, napadati i zlostavljati žene, devojke, pa čak i devojčice. Ukoliko svemu tome dodamo trgovinu ljudima i krijumčarenje i sve vidove eksploatacija koje sa njima dolaze, jasna je preplašenost ovih žena, odnosno strah da komuniciraju ili da se približavaju lokalnom stanovništvu.
U Republici Srbiji, u momentu kada službeni radnik prepozna žrtvu nasilja, poziva bez odlaganja službu hitne pomoći. Dalje se vrši sanacija povreda, zaštita reproduktivnog zdravlja, u slučaju silovanja, sprečava se nastanak neželjene trudnoće… Nakon medicinskog zbrinjavanja, žrtvi se pruža psihološka pomoć kako bi sa što manjim posledicama prebrodila traumatično iskustvo. Takođe, veoma je bitno ženi pružiti sigurno utočište i udaljiti je od nasilnika. Ukoliko žrtva pristane, dalje se upućuje na mogućnosti pružanja usluga podrške kao i na mogućnost pružanja pravne podrške. Postupak protiv napadača se pokreće, pod uslovom da žrtva na to pristane, mada iz spomenutih razloga, to se retko dešava.
Pored fizičkog, migrantkinje trpe i različite vidove psihološkog nasilja, koje ima isto tako trajne posledice kao i fizičko nasilje. Vređanje, ruganje, ismevanje, ponižavanje na bilo koji način – sve su to oblici psihološkog nasilja. Na žalost, ako uzmemo u obzir antimigrantske politike pojedinih grupa u našoj zemlji, ne možemo se pohvaliti da smo kao domaćini migrantkinje poštedeli ovog tipa nasilja. Ako obratimo pažnju na mukotrpan život migrantkinja, ako se informišemo o nedaćama koje ih prate, ostaje nada da ćemo popraviti sliku koju smo stvorili o sebi i da ćemo žrtvama pružiti podršku.
PROJEKAT “MIGRANTSKA KRIZA – PRUŽIMO RUKU, NE OTPOR!” FINANSIJSKI JE PODRŽAN OD STRANE MINISTARSTVA KULTURE I INFORMISANJA REPUBLIKE SRBIJE. STAVOVI IZNETI U PODRŽANOM MEDIJSKOM PROJEKTU NUŽNO NE IZRAŽAVAJU STAVOVE ORGANA KOJI JE DODELIO SREDSTVA.
Leave a Reply