Da deca ponovo budu – deca!
Samo rad za decu, sa decom i posvećenost dečijim temama najmlađe može naučiti da ponovo budu deca
Danas, rekao mi je čuveni reditelj Branko Vučić kada smo se nedavno sreli, niko više ne radi sa decom. Odgovor na pitanje zbog čega je to tako, još uvek niko ne može da ponudi, ali sam, pričao mi je dok smo sedali ispred monitora preko kojeg je budno pratio ono što su glumci iza njegovih leđa radili, ubeđen u to da će doći vreme kada ćemo zažaliti zbog tolike nebrige prema deci. Sva prethodna društva i civilizaicje su imale visoku svest o potrebi vaspitanja i obrazovanja dece. Mi kao da smo odustali od toga, pa otuda gotovo da više nemate prave dečije filmove. Deca nam više nisu potrebna, pa umesto da budu radost postaju teret, a meni se čini da to ima veze sa pravcem kojim se u ovom neoliberalnom i primitivnom kapitalističkom društvu krećemo. Ne mi kao građani Srbije, nego čovečanstvo u celosti. Porodičnih vrednosti danas više nema, da bi obezbedili i minimum uslova za svoju decu roditelji moraju da rade od jutra do večeri i onda su deca prepuštena na vaspitanje i obrazovanje jednom poretku koji prosto ne može ili ne želi da im pronađe mesto. Zato sam ja, radeći na dečijem filmu i rešio da ga radim ovde. Čini mi se da su deca u varošima kao što je vaša još uvek deca. U velikim urbanim centrima kakav je Beograd, ona brzo „prerastaju“ tu fazu odrastanja. Njihovi problemi nisu problemi deteta, igre im nisu dečije… a sve to zbog toga što, čini mi se, roditelji nemaju vremena, ali ni volje da im se kao deci posvete. Zato ona „brzo odrastaju“, pa kko po ulasku u pubertet ne mogu da se snađu, naglo shvataju koliko su izgubila.
Svoj dečiji film „Šašava flaša“ Branko je snimao u našoj varoši – Grgurevcima. Tu smo se i našli, u Etno kući „Majka Angelina“ u koju se ekipa RTS-a uselila posle gotovo godinu dana traganja za pravom lokacijom na kojoj bi film o problemima nevoljnog školarca mogao biti snimljen. Do Grgurevaca, Branko je došao, kako mi je rekao, lutajući po sopstvenim sećanjima i dvorištu bakine i dekine kuće u Ratkovu u kojoj je odrastao.
Iva i Laza
Došavši u Grgurevce u kojima je pronašla idealno mesto za ekranizaciju „Šašave flaše“, ekipa Javnog servisa rešila je da posle raznih kastinga dečiju glumačku ekipu pronađe u Sremskoj Mitrovici. Tako su se u ulozi… i njegove sestre…. našli Lazar Petrović i Iva Canjar, učenici Osnovne škole „Jovan Popović“ i članovi Dečijeg dramskog studija Dečijeg centra „Čisto srce“ kojim rukovodi prof. srpskog jezika i književnosti Jasna Kalauzović na čiji poziv sam se protekle nedelje i našao u Grgurevcima.
Snimanje je trajalo deset dana, a pored Etno kuće, radilo se i u grgurevačkoj Osnovnoj školi, u centralnom seoskom parku, kao i na manđeloškom jezeru. Na pitanje Branku Vučiću da li je zadovoljan decom kao što je bio zadovoljan lokacijom na kojoj je snimao, reditelj koji je svoje umeće i talenat između ostalog dokazao i radom na filmovima i serijama kao što su „Atomski zdesna“, „Kazneni prostor“, dečijem filmu „Pismo za Deda Mraza“… potvrdno je klimnuo glavom i kroz smešak dodao da je dobio više nego što se mogao i nadati. 
– Prezadovoljan sam i Etno kućom i Milkom našom domaćicom i decom! Radim sa decom i znam da je ono što je Jasna uradila u svom studiju velika stvar. Dobili smo Ivu i Lazu koji ne samo da dobro glume, nego su još uvek prava deca. Pored njih, dobili smo i male statiste koji su redovno posećivali setove. Družili smo se i uživali u zajedničkom radu koji nije bi težak ni nama ni deci. Za svo ovo vreme ni Iva ni Laza, iako smo ih maksimalno čuvali i štedeli, nisu se požalili ni na šta, kao što to neretko čine deca iz Beograda. Sve su shvatali kao igru, što snimanje dečijeg filma zapravo i treba da bude. Igrali su se kao što bi to deca trebala da čine, a sa njima smo se zaigrali i mi. Nismo mogli da odolimo.
Za razliku od Laze koji je već godinama član Jasninog studija, Iva je u njemu tek početnik. Glumu voli, ali se iz straha od nespremnosti za pozorišni izazov dugo je bežala od dasaka koje život znače. Odevena u ružičastu košulju prekrivenu džeperom jednako nežnog dezena, u tekstas suknji, naslonjena na bicikl u koji je upereno oko kamere, dokazala je i sebi i drugima da je, rešivši da pobedi sve svoje strahove i sumnje napravila pravi izbor.
– U jednom razgovoru sa nastavnicom Jasnom, započeli smo priču u iščekivanju nastavka snimanja, skromno sam je upitala da li misli da ja mogu da glumim. Sećam se, da se samo nasmejala, rekla da imam prvi preduslov – dobru dikciju, a da je ostalo na meni i njoj. Bio je to vetar u leđa. Krenula sam, dopalo mi se i ubrzo je usledio kasting pred rediteljem Vučkom, koji je nastavnica zamislila kao našu najjednostavniju čitačku probu, rad na aktuelnom tekstu, bez ikakve pripreme. To prođe i ja dobih ulogu. Priželjkivali smo je svi, ali eto. Snimanje je bilo naporno, u smislu vremena provedenog na različitim lokacijama, radilo se i po dvanaest sati. Ipak, ništa mi nije bilo teško. Osećali smo se kao pravi glumci, cela ekipa je brinula o nama, divni ljudi, zavolela sam ih, i žao mi je što je kraj. Ovo je moj najlepši radni raspust… I da, jedva čekam da vidim film… doviknula je postavljajući se na polaznu poziciju za snimanje.
Lazar, iako mlađi po godinama, svoje glumačko umeće kalio je u brojnim pozorišnim predstavama, a oprobao se i u igrano-dokumentarnom filmu „Smrt očeva pogleda“ čija se premijera očekuje. Uloga nesavesnog školarca koji magičnim napitkom napravljenim po formuli pronađenoj u staklenoj flaši na jezeru, kako nam je u radosnom trku zbog konačno popravljene ocene iz matematike rekao, lepo mu je „legla“ iako u stvarnom životu nema takvih problema.
– Glumim kod nastavnice Jasne od prvog razreda. Moj stariji brat je, takođe, bio jedan od najuspešnijih glumaca u Dramskom studiju. Igrao sam u pet pozorišnih predstava, ali rad na snimanju filma se razlikuje od rada na predstavi. U pozorištu smo na milost i nemilost publike, kada pogrešimo, nema nazad. I jedno i drugo ima svojih čari. Na snimanju mi je bilo katkad naporno, mnogo smo radili, ali ovo je divno iskustvo. Puno je ljudi, svi su dobronamerni i naučio sam mnogo. San mi se ostvario, pa mi je malo žao što je snimanju došao kraj, priča Lazar.
Retka flaša i još ređi film
Film „Šašava flaša“ koji govori o sve češćoj potrebi dece da lošim, brzim i u suštini lažnim znanjem dođu do plemenitih ciljeva i istinskih vrednosti, svoju premijeru imaće u januaru sledeće godine. „Šašava flaša“ deo je projekta Unije evropskih emitera, pa će tako male mitrovački glumce imati priliku da upozna i međunarodna publika.
– Ovo je priča o dečaku kojem ne ide baš najbolje u školi. On ima loše ocene, svestan je toga, ali ne čini ništa da bi to popravio. U jednom momentu, igrajući se na jezeru pronalazi flašu i poruku, odnosno formulu za napitak koji onome ko ga popije daje instant znanje. On i dalje ne uči, ali uz pomoć napitka, na prevaru, svojim lažnim znanjem, uspeva da se izbori sa školom i već razmišlja kako bi lako mogao da udesi čitav život. Savesna sestra koja je dobar đak, u jednom momentu rešava da flašu baci jer smatra da ona ne daje ništa dobro njenom bratu. Čineći tako ona ga vraća na pravi put koji, ma koliko bio težak, jedini može istinski da promeni njenog brata na bolje. Da nije tako uradila, ova priča bi vrlo lako mogla da završi u Nušićevom „Dr“, a brat bi izrastao u nekog novog Milorada Cvijovića, čime bi krug bio zatvoren, priča Branko Vučić uz napomenu da upravo rad za decu, sa decom i posvećenost dečijim temama najmlađe može naučiti da ponovo budu deca.
U našoj kinematografiji, smatra i Jasna Kalauzović, ima sve manje programa koji decu mogu naučiti pravim vrednostima i oplemeniti ih. U davanju drugačijeg primera, smatra ona, leži i najveći značaj kako „Šašave flaše“, tako i „Pisma Deda Mrazu“.
– Pravilo je da deca uče po modelu, u detinjstvu je stepen identifikacije i udubljivanja u sadržaj vrlo visok. Ovaj stepen uživljavanja u sadržaje još je veći ukoliko je u saglasju sa kulturom, okruženjem i uverenjem koje dete već ima. Danas smo osiromašeni za programe koje oni mogu sami da gledaju, bez roditeljske intervencije. Dominira strana proizvodnja i otvara se pitanje promocije autohtone kulture i vrednosti. E, zato ćemo voleti „Šašavu flašu», jer će nam dati ono što detetu treba – maštu, istinu, ljubav, toplinu, boju, muziku. Priča je naša, svevremena, reditelj znalački zahtevan, ekipa uigrana. „Šašava flaša“ će biti jedan divan dečiji film, zaključuje Jasna.
S. Lapčević
Leave a Reply