FOTOGRAFIJE GOVORE: Voganj – jedno od najstarijih mesta u Sremu

Jedno od najstarijih mesta u Sremu je Voganj, koji se pod tim imenom pojavljuje 1339. godine. Atar sela ima oblik trougla, a naselje je nastalo na mestu gde se padine Fruške Gore spuštaju u veliku sremsku ravnicu.Voganj ima izvanredan geografski položaj jer se nalazi zmeđu dva grada, Rume i Sremske Mitrovice, nekada sreskih a sada opštinskih centara. Upravo zbog toga Voganj je imao veliku šansu  za ekonomski, ali i obrazovno kulturni razvoj. Bogata istorijska tradicija Vognja koji je do 1955. godine bio opština, a od tada kao mesna zajednica u opštini Ruma, najviše je vezana za podizanje Ticanove bune 1807. godine.

Ticanova buna je bila pobuna na prostoru dela Sremske županije od 3. do 9. aprila 1807. godine. Izazvao ju je težak položaj Srba kmetova  u Sremu. Ona je bila jedna od manjih buna na prostoru juga Ugarske, koje su tekle paralelno sa Prvim srpskim ustankom. Istorijski podaci kažu  u njoj nije učestvovalo više od dvadesetak sela sa prostora rumskog i iločkog spahiluka, tačnije između sremskog dela Vojne granice i južnih obronaka Fruške gore, te da uzroci bune nisu direktno povezani sa Srpskom revolucijom. Prema dostupnim zvaničnim podacima u buni je učestvovalo  15.000 ljudi, odnosno ustanika iz 45 sela. Teodor Avramović-Tican je bio samo jedan od vođa pobune koja  je izbila na rumskom vlastelinstvu grofa Karla Pejačevića, župana sremskog. Voganjci su čekali da veliki župan grof Josif Pejačević ode iz Rume. Pobunu je pokrenuo knez voganjski, Teodor Avramović Vrbanjac, u subotu 3. aprila 1807. godine upućujući proglas. Knez Teodor Avramović je odmah uputio pozive u Buđanovce, Brestač, Subotište, Dobrince, Sibač, Petrovce, Putince, Bešenovo i druga mesta da odmah sutra pošlju na skupštinu u Voganj izaslanike i druge ljude pod oružjem, da se dogovore šta da se uradi, pa da se njihovo stanje popravi… Do sastanka u Vognju nije došlo, jer su vlasti saznale za planove pobunjenika i poslale vojsku u Voganj, gde je već 4. aprila došlo do sukoba. Baš zbog toga se oko 40  pobunjenika preselilo u Vrdnik gde je Knez Teodor Avramović 5. aprila uputio poziv na pobunu prnjavorskim knezovima u Krušedolu, Grgetegu i Neradinu. 

Vlastelinstvo je bilo veoma dobro obavešteno o celom pokretu. Vojna vlast je odmah obaveštena, pa je  zamolila mitropolita Stevana Stratimirovića da interveniše. Već 7. aprila je mitropolit pozvao područno sveštenstvo da umiruje narod. Međutim, u noći između 6. i 7. aprila su pobunjenici na putu iz Krušedola za Irig presreli vlastelinskog direktora Antala Felkiša i njegovog sina, odvevši ih u šumu. Prema istorijskim podacima koji su dostupni, na ove događaje mitropolit Stevan Stratimirović je reagovao tako što se lično iz Karlovaca uputio u pobunjenički logor. Na putu između prnjavora i manastira Vrdnika, zadržala ga je četa koja je ka njemu uperila puške. Kasnije je mitropolit saznao da je vođa ove čete bio Teodor Avramović-Tican, rodom iz Jaska. Knezu je tada bilo 44 godine, od čega je 17 godina proveo kao graničar. Mitropolit je četi saopštio da je on došao da im pomogne koliko može, i da zaustave pobunu. Tražio je da mu se u manastir pošalju stariji ljudi na razgovor. Knez Teodor Avramović iz Vognja je pristao, ali se tome usprotivio Teodor Avramović-Tican. Ipak, 9. aprila je nekolicina starijih ljudi došla na razgovor. Mitropolit je obećao da će se potruditi da vojna komanda donese odluku o opštoj amnestiji, te da će se formirati specijalna komisija koja će razmotriti njihove žalbe, te da će im se vratiti nedavno oduzeto zemljište. Neke opštine, poput buđanovačke, odmah su umolile vlastelinstvo da im se oprosti. Izgleda da je tad došlo do definitivnog rascepa između kneza Teodora Avramovića i Teodora Avramovića-Ticana.

Teodor Avramović-Tican je sa svojom četom od 300-400 ljudi napustio Vrdnik i zaputio se na iločko vlastelinstvo prinčeva Odeskalkija, da bi onde organizovao pobunu. Vojne vlasti, potpuno obaveštene o njegovom kretanju, poslale su na njega tri pešačke i jednu husarsku kompaniju. U kraju između Bingule, Vizića i Divše (Đipše) došlo je do sukoba 9. aprila. Dvanaest pobunjenika je ubijeno, mnogi su ranjeni, a ostatak se razbežao. Sa trojicom drugih vođa, Teodor Avramović-Tican je uhvaćen 10. aprila u Ležimiru. Odatle je sproveden u Manđelos, ali su ga lokalci oslobodili. Teodor Avramović-Tican se predao 16. aprila, te je odveden u zatvor u Irigu. On je, međutim, uspeo da razvali rešetke na prozoru i pobegne iz zatvora. Dok je verovatno pokušavao da pobegne u Srbiju, Teodor Avramović-Tican je uhvaćen u Grabovcima na Savi i kasnije streljan. O Ticanovoj buni baš ovako može da priča svaki Voganjac. Ponosni su Voganjci na svoju istoriju i rado priče o Ticanovoj buni prenose sa kolena na koleno. “Ponosni smo na našu istoriju i sve ono što se dešavalo za vreme Ticanove bune. Svaki Sremac zna za Ticanovu bunu i svi mi je prenosimo sa kolena na koleno. Volimo nekada i da pokažemo da još uvek imamo taj buntovnički duh, baš kao u ondašnja vremena”, kaže Jova Matić član saveta Mesne zajednice Voganj.

PROJEKAT „FOTOGRAFIJE GOVORE“  JE PODRŽAN OD STRANE MINISTARSTVA KULTURE I INFORMISANJA REPUBLIKE SRBIJE. STAVOVI IZNETI U PODRŽANOM MEDIJSKOM PROJEKTU NUŽNO NE IZRAŽAVAJU STAVOVE ORGANA KOJI JE DODELIO SREDSTVA.

Izvori: „Ticanova buna“,Vikipedija-slobodna enciklopedija, Monografija sela Voganj