Čuvena pijaca „Ponte roso“ više ne sija istim sjajem

ČTrst se samo seća svoje najveće znamenitosti

Kada  starijim generacijama spomenete kupovinu, većina će se prvo setiti Trsta, čuvene pijace “Ponte Roso” na koju su odlazili po jeftine farmerke i najbolji espreso, ostavljajući tamo milione maraka. Danas se umesto garderobe na pijaci prodaje cveće, ukrasi i mirišljave sveće a cene više nisu toliko pristupačne srpskim turistima.

Iako geografski  nikada nije pripadao Jugoslaviji, ovaj Italijanski grad na obali Jadranskog mora Jugosloveni su smatrali svojim. Bio im je neprikosnovena prestonica šopinga i prozor u svet mode. Međutim, jedan od nekadašnjih privredno najjačih gradova u Evropi, danas je “samo” turistički grad.

Trg “Ponte Roso” smešten je duž kanala “Grande” i prepun je kafića i birtija. Tu se redovno ispija, kako mnogi kažu, najbolja kafa na svetu “illy” čija je ponuda takva da je izuzetno teško odlučiti se za jednu. Sa penom ili bez, topla ili hladna, zaista sa razlogom nosi epitet najbolje. Kafići su svakog trenutka prepuni i jako je teško pronaći slobodno mesto a ako se do njega dođe, nije retka pojava da vas neko požuruje da ustanete. Zato je svakako bolje pronaći neku manju ulicu i kafić u kome ista kafa može da se popije na miru, za manje novca.

U nastavku Trga nalazi se i čuvena pijaca od koje je ostalo nekoliko tezgi na kojima lokalni pordavci prodaju ukrase za kuću, sušeno voće i kuhinjski pribor. Većina tezgi ima gotovo identičnu ponudu sa manjim oscilacijama u ceni, koje su izuzetno visoke. Jedna mirišljava sveća može se naći za najmanje 10 evra dok se cena novogodišnjih kugli za jelku kreće od 7 evra po komadu.  Preko puta nalaze se i prodavnice firmirane garderobe u koje retko neko od turista zalazi jer su cene vrtoglavo visoke. 

Raskrsnice u Trstu pravi su haos za naše turiste. Crveno svetlo za vozače kao da ne postoji, pešacima nikada ne staju na pešačkom prelazu, a zvuk sirene i vika ljutih i uvek glasnih Italijana dominantni su zvuci. Ni pešaci nisu mnogo bolji, prelaze van obeleženih mesta, guraju se između kolona kola i svađaju se, kao da su svi u nekakvoj konstantnoj žurbi. A taksisti su, naravno, najgori. Ni jedan znak, semafor, pešakak na putu njima ne znači ništa, od njih turisti mogu da nauče bogat repertoar psovki. Biciklista gotovo da nema, a najzastupljenije prevozno sredstvo je čuvena “Vespa”. 

Na ulicama se tačno razaznaje ko je Italijan a ko turista. Svi su obučeni po poslednoj modi, od dece pa do srednjovečnih gospođa sa nezaobilaznom muštiklom u ruci i ešarpom oko vrata. Naravno, to nije ništa čudno kada je u pitanju zemlja iz koje dolaze imena poput ”Bulgarija”, “Kalcedonije”, “Prade”, “Valentina”,  “Serđo Tahinija” i mnogih drugih pretižnih modnih marki.

Pica je neizostavna stavka kada je u pitanju putovanje u Italiju. Iako podsećaju na klasične, stare birtije, restorani su, kao i kafići, uvek puni ljudi i teško je pronaći slobodan sto. Sam prilaz restoranima miriše na testo i vino i gotovo je nemoguće da vas takav miris ne ubedi da uđete. U jelovnicima se nalazi preko 30 vrsta pica i raznih pasta, a jedno od glavnih aperitiva po tršćanskim restoranima je “Aperol špric”, prelepa mešavina soda vode, penušavog  vina i Aperol pomorandžinog likera, koji ovom piću daje upečatljivu narandžastu boju. Pica je zaista nešto posebno. Samim izgledom ne razlikuje se mnogo od pica koje mogu da se kupe bilo gde, ali ukus testa je neverovatan i svojstven samo Italijanima. Cene su relativno pristupačne, pa jedna “ grande kaprićoza” košta 12 evra. Osoblje restorana i kafića i nije baš ljubazno, hrana se čeka i po sat vremena, piće oko 20 minuta i kada vide turistu najbitnije im je da naplate što više mogu.

Kada padne mrak, atmosfera u Trstu postaje mnogo življa. Pored ukrasa na pijaci uveče se prodaje kuvano vino, topla čokolada i razni slatki specijaliteti a grad onda vrvi od ljudi koji se iz kafića i restorana sele na glavni trg. Tu su i nezaobilazni ulični svirači koji upotpunjuju atmosferu. Tada se više ne razlikuju Italijani od turista, svi su zajedno pevaju i igraju a atmosfera podseća na klasičnu srpsku svadbu. 

Ovaj grad, verovatno više nikada neće moći da povrati svu svoju staru slavu i lepotu, ali sigurno da i dalje odiše otmenošću i ostavlja poseban pečat moći svojim impresivnim građevinama izdoba Habzburške monarhije. Kako neki istoričari umetnosti kažu kada je o tim građevinama reč „Trst je netipičan za Italiju“ i da „više nalikuje Beču nego Rimu ili Veroni“.

N. Ilić