Фудбал у срцу: Из Беркасова и сремског горја, равно на Маракану

Мирослав Балашћак фудбал је почео да игра у свом родном месту на питомим обронцима Фрушке Горе. Било је то време кад су сви његови вршњаци и он јурили за крпењачом, јер других лопти и  сличних забава није било. Мирослав ни слутио није да ће га дечачка игра, са беркасовачког сеоског терена Ливадице, одвести право на Маракану.

У Основној школи „Филип Вишњић“ у Шиду, његов наставник биологије Спасоје Смајић, био је уједно и тренер млађе категорије ФК Раднички, те га он први доводи да игра за подмладак. Тада је први пут регистрован као играч у неком фудбалском клубу.

Своје фудбалску стазу нам описује сам Мирослав.

-Не знам шта ми би, али сам те 1969. године свима причао како ћу бити фудбалер Црвене Звезде. Тадашњи тренер Радничког Душан Поповић Тутан је мом ујаку Мацку Ђури, који је такође био фудбалер, препоручио да ме одведе на пробу у наш највећи фудбалски клуб, што смо и учинили. Ујак и ја смо се обрели у престоници на чувеној Маракани. У оно време сад већ прошлог века, аутобусом из Беркасова до Шида, возом од Шида смо стигли у Београд,у преподневним сатима, а тренинзи на Маракани се одржавају поподне, па смо време провели у шетњи Београдом. Поподне, тренер Жарко Недељковић, поделио је нас пристигле момчиће у две екипе, дао нам је лопту и посматрао како играмо. Кад се тренинг завршио Жарко Недељковић је показао прстом који играчи остају у Звезди, а којима се захваљује на сарадњи. Ја сам био међу онима који остају и ту се мој живот из корена мења. Не умем да опишем осећања која су се узбуркала у мени. Невероватна је ствар, дођеш из једног малог места, на највећи стадион у земљи, велики спортски клуб и кажу ти да ту остајеш. Пријатно изненађење које нас је у том моменту задесило најбоље је описао мој ујак, који је тад, видно узбуђен рекао: „Шта ћемо сад Мишо?!“ Пошто сам већ завршио oсновну школу у Шиду, одлучио сам да средњу школу упишем у Београду, и да ту наставим своју спортску каријеру – присећа се Балашћак.

Прича иде даље, тада је у Црвеној звезди био обичај, да генерација пионира који прелазе у кадете, одигра предигру пред меч првог тима, са генерацијом пионира који тек долазе. Мирослав Балашћак је после само неколико тренинга имао прилику да игра пред пуном Мараканом.

-У Београд је стигао чувени Сантос, са најбољим играчем света Пелеом. Пред утакмицу са тада легендарним тимом  Црвене звезде, стадион је био пун. Нису важила ограничења,као данас, у погледу броја гледалаца, па је по слободној процени тадашњих медија, било сто хиљада гледалаца на Маракани. Истрчавам са другарима у то вулканско гротло, да одиграмо предигру и морам признати да сам се преплашио, ноге су ми се одсекле, јер пре само неког времена сам јурио за крпењачом у Беркасову, а одједном се налазим на Маракани, пред сто хиљада људи – прича Мирослав.

Касније је Мирослав из пионира, прешао у подмладак Црвене звезде, где им се касније прикључио и чувени Дуле Савић. Играли су квалитетну лигу Београда, и ту у конкуренцији Партизана, ОФК Београда, Рада и других квалитетних клубова, неколико година супериорно заузимали прво место.

Балашћак је играо на средини терена, леву полутку, што ће остати његова карактеристика до краја играчке каријере.

-Но када је дошло време да та генерација пређе у први тим, прича Мирослав, настали су проблеми. Трофејни тим Црвене звезде, који је најавио одлазак у иностранство остао је на окупу и нико од тих великих играча није напустио тим, тако да да за нас млађе није било места. Сви смо се разишли по различитим клубовима тадашње Југославије, а у први тим су прошли само Владимир Петровић Пижон и Дуле Савић – наводи Балашћак.

Играо је Мирослав Балашћак у Будућности из Пећи, потом у Чукаричком, а касније се оженио и вратио у ФК Срем из Сремске Митровице.

Касније се посвећује тренерском позиву, па је исто  тако  веома успешно као тренер радио у неколико клубова.

Као тренер Срема запазио је Бранислава Ивановића, који је тада тек почињао да игра.

-Увек сам знао да ће од њега бити велики играч.Са шеснаест година сам га убацио у први тим Срема.Многи у клубу су ми то замерали, али ја сам непрестано понављао да ће Бане израсти у великог играча. Моје пророчке речи су се обистиниле, и ја данас са поносом могу да кажем да сам био тренер једном од најбољих одбрамбених играча света – наводи наш саговорник.

Мирослав Балашћак данас живи са породицом у Сремској Митровици.

– Времена и ситуација у спорту су се променила. Спорт је нешто најлепше што омладини пружа могућност да здраво живе, изађу из анонимности и одсањају своје дечачке снове. За то морају да се изборе сами.Родитељи који  данас, у многим случајевима, гурају своју децу покушавајући да на силу од њих створе спортисте, не чине ништа добро. Менаџерима који капаришу децу од десетак и мање година треба забранити приступ клубовима и спортистима. Деца нису роба да се њима тргује, они треба да се развијају уз будно око педагога и тренера, као што је некада било. То је једини пут ка успеху, каже Мирослав Балашћак – човек коме је фудбал у срцу и крви.

Зоран Марковић

Јелена Перковић

*реализацију пројекта „Руснаци зоз Войводини“ помогло Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.