Фамилија Ференц-Андријевић-Андрејевић: Савршенство толеранције (1)

Свој нови дом и бољи живот у Срему, тачније у Сремској Митровици пронашли су и чланови велике фамилије Ференц-Андријевић-Андрејевић.

Са севера царства из далеке јужне Галиције низ Бескиде, на пут неизвесности кренула су два рођена брата Александар и Алексеј 1846. године, презимена Ференц, мађаризованог у току сеобе.

У току вишемесечне и мукотрпне сеобе, Алексеју се губи сваки траг, а до обећане земље, на крајњи југ Хабсбуршке монархије стиже Александар сам, са непуних петнаест година.

Путовао је пешке са Карпата, преко угарске равнице, прехрањујући се успут виспреним и марљивим радом, бавећи се дрводељством, правећи и продавајући посуђе од дрвета: посуде за прављење масла, кашике, кутлаче, чанкове, дрвене коњиће…

Доласком у сремску равницу слепо се заљубљује у девојку грофовског порекла и упркос противљењу њене породице и свим начинима да се њихова љубав спречи и забрани, грофица, слушајући своје срцем и вођена емоцијама, одлази за младог и лепог Александра, губећи титулу и све удобности живота те зарад љубави трпи и одрицање од родитеља.

Њихова безгранична љубав крунисана је са четворо деце: Анастасијом, Маријом, Параскевом и Иваном.

Срећа је била кратког века… Неколико година касније, супруга му умире и млади Александар са четворо мале деце остаје сам. Под тежином и теретом самохраног оца, неколико година касније жени се грофицином служавком, Русинком Хеленом Колтко, која је и сама била удовица са малим сином.

Удружујући се једно с другим, те са патњама и животним радостима, настављају кроз живот скупа добивши троје деце: Андрију, Јустину и Јефросу.

Неколико година касније, Хеленин син из првог брака жени се првом кћерком грофице и Александра Ференца, Анастасијом.

Било су то деценије кад су тешка времена била проткана обиљем љубави за ово породицу, што им је давало снагу да иду напред и ни корак назад. Прихваћени су у новом крају, Митровицу прихватају као свој град. Рађају се, жене се, удају, умиру…

Најстаријем Александровом сину Андрији Ференцу за око је запала млада Јулка Лазор из Старе Бингуле.Врло млади се узимају. Одвајају се из породичне заједнице, праве себи дом и настањују се на периферији тадашње Митровице , у садашњем насељу Шалабара. Баве се пољопривредом и сточарством. Њихов живот је обогаћен са петоро деце: Илијом, Петром, Катицом, Филипом и Љубицом.

Дешавају се прилике , какве само живот, као писац најбољих драма може да напише. Надвијају се ратни облаци, Андрија је присилно мобилисан у аустроугарску војску и послат на источни фронт у Русију, оставивши младу супругу да сама брине о нејакој деци, свекру и свекрви и целокупном домаћинству.

Везаност за цркву и вера младе жене Јулке, те молитве које је упућивала за свог Андрију, били су главна потпора и извор снаге, како би издржала до његовог повратка из рата, који је био неизвестан.

У једној од многих борби Андрија бива рањен у ногу, и у мешавини аустроугарских војника, различитих нација, бива остављен на фронту на милост и немилост и пада у руско заробљеништво.

– Русински језик, помогао му је да се са Русима добро споразуме и то доводи до тога да му је било боље у заробљеништву него у војсци уједињене монархије – вели његова праунука Ивана Миросављевић.

Привидно опорављен пуштен је из заробљеништва и враћа се у своју Митровицу. Не затиче родитеље. Другови са којима је одрастао одселили су у Америку. Опхрван умором и исцрпљен ратом, биткама, зимом и далеким путовањем Андрија Ференц непосредно по повратку, добија гангрену и напушта овај свет.

Владимир Балашћак

*реализацију пројекта „Русинске породице у Срему – Руски фамелиї у Сриме“ помогло Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.