Фамилија Еделински: Све што јесмо записано је у сећањима (2)

У живописном и лепом сећању породице, остао је бачиначки свештеник Ђура Фејса. Старије генерације пазиле су којим данима падају који светитељи и на дане великих светаца (црвена слова), није се ништа радило, осим послова око храњења стоке и живине.

Моја бака ,Веруна Еделински имала је три сестре: Ану, Хелену и Јелку.

Јелка је као мало дете преминула и остале три сестре су биле веома везане једна за другу.

Кад је бака Веруниној сетри Ани преминула мала ћеркица Сенка, након тог немилог догађаја, све три сестре су се зарекле да никад до Преображења неће јести грожђе и тога су се придржавале до краја својих живота.

За Петровдан се правила пита од јабука петровачи, чије је бар по једно дрво имала свака тадашња кућа.

Еделински Веруна. Бачинци

За Кирбај у Бачинцима, светог Луку, дочекивали су се фамилија и рођаци са свих страна, а посебно из Миклушеваца, те се данима спремало за тај дан.

Од делова прасета, репова, папака и ушију спремао се слатки купус, који је морао врућ да се износи гостима за вечеру.

Посета за Кирбај се узвраћала, тако да је фамилија презала коње и путовала из Бачинаца за Миклушевце, како би се неговали лепи фамилијарни односи.

Односи са другим народима били су за пример, са свима су се уважавали, испомагали и подржавали, а поготово око моба, сватова и сахрана, увек су једни другима без питања притрчавали.

Лепи и здрави односи неговали су се деценијски.

– Велико поштовање владало је некад међу члановима фамилије и комшијама. Таква врста поштовања се у данашњици скоро потпуно, на жалост изгубила.

Сећам се, бака Веруна је већ била пред крај свог живота, кад јој је преминуо комшија. Она тада већ није могла пуно да хода и да испрати целу сахрану до гробља, али се, скупљајући сву снагу коју је имала, окупала, спремила и обукла све ново што је имала и са чистом белом марамицом у руци отишла да стоји пола сата у комшијском дворишту и да на тај начин ода последњи поздрав и израз поштовања свом дугогодишњем суседу, са којим се током живота делило и добро и зло. Васпитање у породици Еделински спроводило се строго и брижљиво. Све генерације су биле писмене, претплаћене годинама на русински часопис Руско слово и строго се водило рачуна да деца позавршавају школе. Деда и баба су имали слуха да и женско дете треба да се школује, те су моју маму Зденку у седмом разреду послали у Сремску Митровицу да заврши основну и средњу школу, а касније су је школовали и на вишој школи у Новом Саду – наводи Наташа.

У конверзацији на русинском родитељима се персирало, а старији су се ословљавали са “анђа” и “бачи” (тета и чика).

Поводом свадбених обичаја, резанци за супу су се месили недељама унапред, правиле су се мобе како би се извезло што више везених пешкира са којим се сваки сват преко рамена китио.

На дан свадбе домаћину се носила уређена кокошка и велики хлеб.

Еделински рођ.Лацко Веруна и Јоаким. Венчање. Бачинци 1941. година

Кад се роди дете, обавезно су се правили листићи од брашна, жуманаца и ракије (колико жуманаца, толико супених кашика ракије). Тако добијено тесто намотавало се око три прста и контра спуштало на врелу маст,да би се формирао облик руже.

– Бака Веруна је нама деци правила играчкице од јаја и креп папира.

Јаје се пробуши, истисне му се садржина и украси се и укомбиније са шареним папиром. Кроз рупе на љусци од јајета провлачио се конац .Тако направљена птица повезивала се на врата од собе, па како ми унуци отварамо врата, шарена птица би летела – прича Наташа.

Еделински су у прошлости били сељаци и били су поносни на своју земљу и винограде. Кад се бербио виноград , то је била права светковина. Скупљала се цела фамилија како би помогли да се виноград обере, пекло се прасе, а домаћице  и старије жене остајале су кући да спремају ручак за вредне бераче.

Деда Јаким Еделински је пударио и у винограду је имао колебу у којој се боравило по неколико дана.

– Још као малу девојчицу научио ме је да закољем кокошку и да направим паприкаш. Најслађи паприкаш се правио кад се пударило. У нашем винограду било је много стабала Тургуља (старе сорте шљива), која кад крене да се скупља за ракију, сви мислимо да том послу никад краја нема – сећа се сликовито Зденка свог детињства.

– Наши стари су много радили, није било ни места, ни времена за ленствовање -додаје Наташа Давидовић.

Држало се много гусака, месо и маст су се користили за исхрану, а перије за велике и мекане јастуке и дебеле зимске покриваче такозване “дуње или перине”.

Држале су се краве због млека, правио се сир, млади (подливани у кришкама) и ситни такозвани “швапски”. Кисело млеко се правило у старим земљаним ћуповима, а маслац се правио на посебну дрвену направу такозвану “бућку”.

Деда је баки направио дрвене калупе за маслац од 100 гр.

Од свих тих производа који су се правили за кућне потребе, што претекне продавало се на пијацама у Вуковару и Винковцима.

Од поврћа се на велико гајио купус (Бачинчане због тога и данас, кроз шалу, зову купусарима), затим касније корнишони и најслађа сорта домаћег бостана, коју је свака велика башта имала.

Бака је дуго носила широке русинске сукње, високе кецеље и мараму, а деда шешир који је обавезно морао да има свилену пантљику. Типично за Русине.

– Такво облачење је трајало до 1972-73.године, углавном пред мамину удају, кренуло је модерније и савременије облачење. Девојчице педесетих и шездесетих година прошлог века су претежно имале дугачку косу и било је непојмљиво да у школу дођу рашчупане. А ја сам увек волела и маштала да имам кратку косу и молила сам да ме ошишају, толико сам наваљивала да сам им се на главу попела. Једне суботе тата је упрегао коње и кренули смо колима у Шид на шишање.То је било велико весеље за мене, јер ми се испунила жеља да добијем слатку и кратку, лепу фризурицу – прича нам Зденка.

Еделински Зденка са мајком Веруном. Бачинци

– Волела сам њихов начин живота и однос према животу. Никад бака не би у старим папучама или старој кецељи “ тркнула до дућана”- вели Наташа.

– Најдраже ми је било лети, кад дође недеља, заврше се сви послови, намири се стока и у смирај дана иде се да се седи пред кућом, на шору, на клупи, да се дивани. Свако изнесе колача или воћа и то је био прави живот, дружење и уживање. Пуно су се радили ручни радови, хеклало се, везли су се јастучићи на белом ангину, штрикало се шлинговало… Затим се све то, столњаци, постаљина, јастучнице, хеклераји, штрафте за регале штиркало уз помоћ куване штирке, која се справљала од воде и брашна. Моја мама Зденка и дан данас на тај начин штирка бели вез – кроз осмех Наташа и заокружује своја лепа сећања.

Преци породице Еделински почивају на гробљу у Бачинцима у Срему.

Потомци Бругошових русински разумеју, али на жалост, све мање имају с ким да причају на том лепом језику. Живе данас у Аргентини, Шиду, Вашици и Сремској Митровици.Фамилијарно су повезани са породицама Митров, Жирош, Кањух, Папуга и Венчеловски.

Запамћена лепа осећања и успомене су урезани дубоко у њима. Брижљиво чувају и негују сећања на своје претке и праве вредности из прошлости, без којих ни будућност не може да постоји.

Владимир Балашћак

*реализацију пројекта „Русинске породице у Срему – Руски фамелиї у Сриме“ помогло Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*