У сећањима чланова сремских Русина фамилије Беднар, урезана је прича о малом сеоцету Герлахову подно Герлаховског Штита (највишег врха Татра), великог планинског ланца Карпата.
Ово место налази се у Бардејовском дистрикту у Прешовском региону у садашњој Словачкој.
По историјским подацима по први пут се помиње још давне 1326.године. Историјски, под утицајима различитих политика, многобројних освајача и мењања држава ово идилично место мењало је своје називе па се тако помиње: 1773. Gerlachfalva, Gerlachfalu, Gegerstorf, 1786. Gerlsdorf, Gerlachfalwa, 1808. Gerlachfalva, Gerelsdorf, Gerlachowce, 1863, 1892–1902. Gerlachfalu, 1873. Gerlakfalu, 1877–1882. Gerlahfalu, 1888. Gerlafalu, 1907–1913. Gerlahfalva, 1920. Gerľachov, 1927. Gerlachov.
Идилични крајолик Герлахова прадомовина је фамилије Беднар, која се у току сеобе Русина настанила најпре у околини, а потом у граду Митровици.
Први Беднарови који су се доселили у XIX веку били су Берта Беднар са супругом Параскевом. Њихови гробови су једни од најстаријих на Русинском гробљу у Сремској Митровици.
Први досељеник Берта, заузео је по досељењу земљиште у садашњем насељу Шалабара у Сремској Митровици.
Вишенедељном сеобом из горњег у доњи део царства, дуж целе тадашње Аустроугарске монархије, дрвеним колима са упрегнута два вола, на падине Фрушке горе долази убрзо и Јанко Беднар рођен 1835.године. Кратко се задржавајући у околини села Шишатовац, радећи сеоске послове у прњавору манастира. У свом старом крају Јанко се бавио обрадом дрвета и прављењем бачви, па се за њега као вредног и пожртвованог посла увек могло наћи. Дрводељством наставља да се бави и досељавањем у Срем.
Пошто рођаци Берта и Параскева нису имали деце, Јанко долази у Митровицу и од њих добија земљу, те се жени 05.06.1893.године својом земљакињом Сузаном Миколас (понегде у матрикулама се спомиње и као Микола), рођеном 1837.године и започињу заједнички живот у новој средини.
Скућивши се и подигавши свој дом Јанко се бави и даље обрадом дрвета и живи од земље. Марљиви и упорни у крчењу стазе ка бољем животу, постају богатији за два сина Илију и Ивана.
Кад су синови стасали и приспели за женидбу, жене их обојицу са Русинкама. Илију са Цундра Маријом (венчани 1899.године), а Ивана са Ференц Јулијаном (у њиховом браку није било деце).
Рађају се нови Беднари и ничу њихове куће једна уз другу. Илија и Марија Беднар, живећи од земљорадње, у току свога брака добили су четири сина. Адама рођеног 1901.године, Илију рођеног 1905.године, Васу рођеног 1908.године и Милана, најмлађег сина који је рођен годину дана пред завршетак Првог светског рата. Разлика између првог и последњег брата била је шеснаест година.
Средњи брат Илија се према најмлађем брату Милану односио више као према раднику него брату, што је овога довело до тога да се пожали најстаријем и прелази код њега у кућу. Адам Беднар даје пола поседа свом најмлађем брату, заједничким снагама граде се две Беднарове куће на једном поседу, које постоје и чврсто стоје у насељу Шалабара до данашњих дана.
Браћа Беднар, припадници друге генареције русинских досељеника, баве се искључиво земљорадњом, а најмлађи од њих Милан изучава за млинара.
У сусрету са другом средином, српским, немачким, хрватским вишенационалним комшилуком, радом и сарађивањем са постојећим народима, ступањем у мешовите бракове, русински језик се губи у другој генерацији.
У животу друге генерације, силом прилика, сви су знали да зидају и били су мајстори, способни и вични знању по неколико послова.
У прво време браћа живели су у заједници, да би касније, заједнички се подржавајући, кретали самостално свако својим животним путем.
– Мој деда Адам Беднар се оженио Катом Олеар и са њом имао Стевана, мога оца (рођ. 1924), Марију (рођ. 1927), Илију (рођ. 1930) и Адама (рођ. 1932). Стриц Илија имао је две кћерке Божицу и Драгицу -говори нам Душан Беднар.
– Васпитање предратних генерација је било врло строго.Од малих ногу је била потреба за радом и подразумевало се да се мора радити од малена, макар хранити живину, купити јаја и чистити авлију. Хтео не хтео, од малих ногу си учен да будеш бити вредан, и ревностан, усађивале су се рано радне навике, у противном, васпитање је било варјачом – кроз смех нам прича Душан Беднар.
– Мој отац Стеван је изучио за шнајдера и цео живот се бавио шнајдерским позивом, имао је и приватну праксу – додаје Душан.
Стеван Беднар свој кројачки занат је учио код госпође Јелене Лазић, а завршни испит полагао је у стручној подружној школи, где је као ученик и шегрт добио похвалницу ради умешности и пожртвованости.
Своју кућу је направио у Ратарској улици и постао један од чувених митровачких кројача. Учествовао је у НОБ-у приступивши сремским партизанским одредима, где је између осталог био комесар и учесник Батинске битке у Другом светском рату.
Након ослобођења радио је у кројачкој задрузи (која касније прераста у фирму „Сирмодекс“) као главни пословођа. Оженио се Катицом Ференц са којом је у браку добио три сина: Душана, Владимира и Ивана.
– Мој деда Васа, оженио се игром случаја, јер се смртно заљубио у Ану Халушку, Пољакињу, која му је запала за око. Она је дошла код тетке у госте, не сањајући да ће се удати и остати у Митровици. Са собом је понела икону из Пољске која се и дан данас чува у породици – приповеда нам Звонко Беднар.
У складном браку, подржавајући једно друго, добили су троје деце, Ђуру, Петра и Марију.
Ђура се венчао Бешенски Катарином, Петар Маријом Форо, а Марија се удала за Стевана Петаковића, настављајући своје лозе и формирајући своје породице.
Ђура ( Васе) Беднар изучава кројачки занат код Немца, мајстора Филипа, који се преселио у Немачку. Мајстор Филип је нудио Ђури да и он пође, што је овај одбио, не могавши да остави равни Срем и свој дом, али је са својим мајстором остао пријатељ заувек и посећивали су се до краја живота.
Поред свог шнајдерског заната Ђура је био врстан, самоуки свирач на хармоници и као весео и харизматичан увек је бивао радо виђен хармоникаш у сватовима и на забавама. Умро је од инфаркта у 58. години живота, а иза њега је остала кћерка Злата Беднар.
Петар (Васе) Беднар рођен 1932.године, поживео је до 2017.године. У браку са Маријом Форо добио је два сина: Звонка и Дарка. Бавио се обрадом земље и узгајањем пољопривредних култура. Поред тога, бавио се и вађењем песка из Саве све до 1967.године. Уз земљорадњу бавио се и продајом песка, између осталог и војсци за потребе градње митровачке касарне. Петар је у својим младим данима изучио свирање трубе, те је свирао у „ЛИМЕНОЈ ГЛАЗБИ ДОБРОВОЉНОГ ВАТРОГАСНОГ ДРУШТВА“ у Сремској Митровици.
Трубу је свирао у оркестру ватрогасног друштва почев од 1954.године, па све до гашења оркестра 1988.године. Својим свирањем у оркестру учествовао је 1978.године у југословенском партизанском филму „Стићи пре свитања“ у режији Александра Ђорђевића.
У периоду од 1951.до 1957.године, Петар се са сестрама од стрица Илије, Божицом и Драгицом прикључио у културно просветни рад Русина у Митровици, те су скупа учествовали у једним од првих представа на русинском језику „Два брачна пара“ и „Сеоски берберин“ са којима су обилазили сва места где живе Русини. Основали су секцију КПД „Јосип Цундра“, представе су давали у великој сали кафане код Ђуре Грабање, да би се касније прикључили, као русинска секција, синдикалном друштву „Бранко Радичевић“.
Војску је служио као морнар у Пули. 1954.године Тито је путовао са бродом „Галеб“ у дипломатску посету Турској, а Петар Беднар је свакодневно на Галебу трубом оглашавао дизање и спуштање југословенске заставе. Током целог свог живота Петар се шалио и говорио:„Кад сам ја засвирао са својом трубом, Тито је стајао мирно – сећа се кроз осмех очевих речи и шале, његов син Звонко Беднар.
Владимир Балашћак
*реализацију пројекта „Русинске породице у Срему – Руски фамелиї у Сриме“ помогло Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Leave a Reply