СЕЋАЊА

Доласком у Сремску Митровицу 1948.године, веома сам се изненадио и зачудио да Русини у Сремској Митровици не говоре русински и не чувају га, а имају нашу цркву, гробље, свештеника рођеног у Сремској Митровици, Илију Ванчика (1884-1949). У то време Ванчикова деца су била позната међу Русинима, кћи Вира радила је као учитељица у Руском Крстуру, а син Иван био је активан у Савезу русинско-украјинске школске омладине као секретар.

(По сазнањима Иван Ванчик се у име бачванско-сремских ученика опростио од  покојног владике др Дионизија Њарадија 1941.године.)

Русини у Сремској Митровици су имали певачко друштво које је певало црквене духовне песме, а после Другог светског рата био је основан и Одбор Матице Русинске са председником Ђуром Павловићем и секретаром Пером Петрењом. У то време учитељица у Митровици је била Марија Шарик из Куцуре. У Сремској Митровици је живео и Јанко Грајцар из Шида, који је тада био потпредседник Матице русинске са седиштем у Руском Крстуру.

Пре мог доласка у Митровицу,живео сам у Андријашевцима – Роковцима где је било 12 русинских породица. Сви смо тамо знали да говоримо русински.

Аматерским радом почео сам да се бавим случајно, захваљујући нашим просветним и културним радницима Ђури Варги, Васиљу Мудром, Владимиру Рохаљу, пореклом из Сота у Срему, као и мојој рођаки Наталији Абођи, удатој Пејовић.

Кад је 1951.године за учитељицу дошла Наталија, стигла је иницијатива горе поменутих просветних радника из Руског Крстура да се оснује културно-просветно друштво у Сремској Митровици, али се поставило питање како почети ову активност, ако је држава национализовала Русински дом, а русински смо знали само учитељица Наталија и ја.

Разговарајући са младима, они су пристали да се оснује културно-просветно друштво. У то време у Митровици је држао кафану наш Русин Ђура Грабања. Уз кафану, где се точило пиће, била је већа сала за одржавање разних предавања.

Чика Грабања је дозволио да ту одржимо оснивачки састанак на који је дошло нас 30-ак младих Митровчана. Осим нас Русина, било је ту и Украјинаца и Словака.

На састанку је било договорено да се оснује КПД „Јосип Цундра“, по младом митровачком момку који је погинуо у рату.

На истом састанку је изабран оснивачки одбор. За председника је изабран Славко Пап Петрањов, а за секретара Наталија Абођи, благајника Фрања Бесермењи, док су чланови били Пера Беднар, Божица Ванчик, Јосип Колешник и Сеја Олејар.

Том приликом су донети следећи задаци: да се тражи дом, пронађе позоришни комад који ће највише одговарати условима рада, да се са чика Грабањом постигне договор у вези са одржавањем игранки у сали, као и да се обезбеде макар и минимална средства за рад.

Морам да кажем да је чика Грабања одмах пристао на наше предлоге, те смо тако почели са обезбеђивањем услова за рад. Учитељица Наталија је изабрала позоришни комад  само је било потребно да се преведе на русински језик. Ту нам је помогао свештеник, који је тада службовао у Митровици о. Мирон Хирјовати.

Прихватио се посла и заједно са учитељицом је превео комад, а ми смо морали да обезбедимо папир. Црква је имала своју писаћу машину, али свештеник је морао то кришом да уради, како власт не би сазнала, јер  у то време свештеници нису смели да раде са омладином. Била је то прва русинска представа после рата.

Први аматери који су играли у представи били су:

-први брачни пар играли су Јосип Колешник и Даница Ференц,

-други брачни пар играли су Петар Беднар и Божица Ванчик,

-богату удовицу Сеја Олејар,

-циганку је играла Драгица Беднар

-трговца Јанко Чијеф,

-слугу сам играо ја, Славко Пап Петрањов.

Почело се са радом, али дом за наш рад никако нисмо могли добити. Сала код чика Ђуре се није грејала, па је наш даљи рад доведен у питање. Пошто сам, у ствари, ја највише обилазио и досађивао свима за просторије, односно наш дом, позову ме једног дана у наш омладински комитет и предложе да се припојимо Синдикалном друштву „Бранко Радичевић“, где нам је обећано да ћемо добити све што је потребно једном друштву, с тим што ћемо моћи задржати свој одбор, свој језик и све што имамо, само ћемо се звати Синдикално културно-уметничко друштво „Бранко Радичевић“ – Секција за Русине.

Прихваћен је предлог комитета, а истовремено мене су именовали за руководиоца Секције за Русине. Међутим, ми смо и даље имали пробе и игранке у кафани код Ђуре, а 1952.године смо организовали и дочек Нове године са програмом на русинском са програмом који је припремила учитељица Наташа са децом што су учила русински.

После смо радили „Шаљиви комад“ Петра Ризнича Ђађе у ком су играли: Јосип Колешник, Петар Беднар, Божица Ванчик, Славко Пап Петрањов, затим „Сеоског Бербера“ са глумцима: Јосип Колешик, Славко Пап Петрањов, Фрања Бесермењи, Петро Лешчук, Божица Ванчик, Даница Ференц, Влада Желем, Бошко Ференц, као и више девојака и момака који су играли у фолклору.

Након удаје учитељице Наташе, сав рад пао је на мене…

Био сам и режисер и председник, и секретар, и руководилац…

Сви су радили све и ништа нам није било тешко.

Следећи комад је био „Кумовање“ са следећим аматерима: Славко Пап,Фрања Бесермењи, Михал Абођи, Илија Лашкијевић, Олга Сапун, Марица и Анкица Бобаљик, Марија и Јосип Пап.

Као Русинска секција, ми смо наше представе играли не само у Митровици, него смо путовали у Бачинце, Шид, Бикић До, Миклушевце, Петровце, а у Бачкој смо гостовали у Руском Крстуру, Новом Орахову и Ђурђеву.

У свим местима смо били лепо примљени.

Поводом прославе 30 година фудбалског клуба „Русин“ у Руском Крстуру, из Сремске Митровице ишли су и фудбалери Лука Олејар, Ивица Бобаљик и Илија Велики.

Најактивнији аматери били су: Наталија Абођи, Михајло Абођи, Петро Беднар, Драгица Беднар, Фрања Бесермењи, Аница Жмура, Влада Желем, Јосип Колешник, Михајло Лешчук, Илија Лашкијевић, Мишко Ожвалд, Сеја Олејар, Славко Пап Петрањов, Марија Пап, Јосип Пап, Марица Рохаљ, Даница Ференц, Бошко Ференц, Ивица Федош, Јосип Федош, Јанко Чијеф, Божица Ванчик, Олга Сапун, Штефица Чмиљ, Олга Харди, Марија Харди, Мита Хорбаљ, Марија и Аница Бобаљик.

По презименима се види да је са нама било и Украјинаца и Словака и сви смо заједно вредно радили и дружили се. Синдикално друштво додељивало је плакете и захвалнице за активност и залагање, па су и наши Русини добијали оваква признања.

Кад је 1956.године дошло до реорганизације Синдиката, друштва за културу су била расформирана и престала су са радом, па тако и наша секција, јер за даљи рад више није било могућности. Све је отишло у историју.

Славко Пап Петрањов

*реализацију пројекта „Руснаци зоз Войводини“ помогло Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.