Трећа генерација породице Хладик су биле врсне занатлије. Поседовали су занатска писма.
У прошлости породице Хладик, у другој и трећој генерацији преовлађују следећа занимања: радници, металостругари, млинари, бравари, домаћице, трговци, земљорадници, кочијаши, службеници.
Код припадника четврте и пете генерације занати се губе, пета генерација се школује у иностранству, сви имају завршене средње школе, те су у породици заступљена следећа занимања: медицински радници, професори шпанског језика, професори математике са докторатом, еколози и физијатри.
Породица Хладик се асимиловала одмах по досељавању на простор Митровице са домицијалним становништвом. Постају слични доминантном идентитету окружења у које су дошли. Нова средина, ново становништво, нови језик, мешовити бракови доводе до новог богатства и оплемењавања разноликошћу, али и до губљења русинског језика већ у другој генерацији. Језик се изгубио, али осећање да су Русини није се изгубило до данашњих дана.
Из историје русинских народних новина „Руско слово“, сазнајемо да је Андрија Хладик 1945.године био један од деведесет и једног претплатника и дародаваца из Митровице, а за „Фонд Руског слова“, са пет тадашњих динара.
– Деце је у прошлости било пуно и рано су морали да почну да се осамостаљују и зарађују свој хлеб. Васпитавани су да поштују старије, да су добри, фини и послушни. Деда Андрија је имао велику башту и све што је узгајао продавао је на пијаци у Митровици, пошто је држао коње, бавио се и шпедицијом. Држале су се свиње за потребе домаћинства, а храна је била оно што се својим рукама произведе. Сад већ давне 1965.године, сећам се како је деда водио коње на Саву да их купа, што је за нас децу био прави доживљај -памти унук Душко Хладик.
Од празника у породици Хладик су се обележавали Ускрс и Божић, слама се уносила у кућу, а у посебном сећању унука остају урезани Божићи код деда Андрије. Времена су се мењала, с временима и власти.
– Отац је већ био комуниста и генерално мушкарци треће генерације нису били велики верници, али су поштовали све религије. Углавном су се више поштовали државни, него верски празници. Вери су више биле наклоњене жене фамилије Хладик, бака је за сваки верски празник направила бољи ручак, да обележи верски празник или светац који је падао на тај дан – подсећа се Душко Хладик.
Трећа генерација породице, градила је куће на мобе и сопственим снагама и трудом, како је ко могао. Храна је била разноврсна и састојала се од поврћа и тестенине које су жене правило ручно у својим домаћинствима (кнедле, шуфнудле, ташци).
Жене су много штрикале и бавиле се ручним радовима, одевање је било у складу са временом и средином у којој су живели и волели су да носе оно у чему се осећају комотно.
Четврта генерација породице Хладик рађа се и одраста у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији.
– Детињства су нам била прелепа и бајковита, одрастали смо у средини и са комшилуком који је био вишенационалан, а и сама наша породица била је мешана, дружили смо се са свима – говори нам Мирјана Панџић.
Излазили су у ЗКС, Омладински дом и памте чувена скупљања на “Мајмунцу” (Градском тргу), пре и после школе.
Недеља је била резервисана за недељни ручак и дружење са фамилијом.
Оно што је понос, величина и велико богатство ове фамилије су мешовити бракови, на које су они поносни и то с великим правом, јер истинска љубав, не познаје ни границу, нити веру, нити нацију.
– Да је Тито жив, не би нас расплео и распетљао – кроз смех говори супруга Душка Хладика, Светлана.
– У доба СФРЈ се није гледало ко је ко, нити смо ми то знали, нити се на то обраћала пажња, ми не обраћамо ни данас, најбитиње је да си човек – додаје Светлана Хладик.
Код ове раздрагане, питоме и мирољубиве фамилије великог срца и великих и многобројних пацифиста, толеранција је на врло високом нивоу.
Кажу да за њих важи да су спори, да имају кад, али да све стижу.
Поред толеранције, која се у фамилији неговала деценијски, изражен је и врло јак, од прошлости па до данашњих дана, дух заједништва.
– Пошто Андрија Хладик није имао пензију, сви његови синови су га без поговора до краја живота издржавали – сећа се Душко.
Имена у прошлости заступљена у фамилији су :Јанко, Андрија,Митар, Ана, Петар, Јован , Павле , Ђура.
Имена су понекад додељивана и давана по предцима, те се имена Андрија, Павле и Ђура у неколико наврата понављају.
Имена новијих генерација у фамилији су: Душан, Душица, Мирјана, Маја, Амира, Предраг, Иван, Мирослав,Стеван, Павле, Ива, Наташа…
Русини у Сремској Митровици су типични по томе, да су се мешали и родили са другим русинским фамилијама. Оно што је посебно за фамилију Хладик је то, да се стицајем околности нису мешали и браковима спајали са осталим митровачким Русинима.
Преци породице Хладик почивају на русинском и новом гробљу у Сремској Митровици, а потомци Хладик Јанка из Питрове са далеких Карпата данас живе у Србији, Хрватској, Аустрији, Швајцарској и Немачкој.
Мото Хладикових је био ред, рад и дисциплина.
Ведри, приступачни, отвореног срца, лепих словенских црта и још лепших и богатијих душа такви су Хладикови и данас!
Владимир Балашћак
*реализацију пројекта „Русинске породице у Срему – Руски фамелиї у Сриме“ помогло Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Leave a Reply