Да се којим случајем, породица карпатских русина Вoрхола, миграцијом упутила у Панонију, можда свет данас не би знао за Ендија Ворхола. Судбина је другачије хтела и његове родитеље, у потрази за бољим животом, са Карпата из малог села Микова, одвела је у Америку.
Енди Ворхол (Ендру Ворхола) је на свет дошао 6.августа 1928. године, у Пицбургу у Пенсилванији. Као дете побожних и скромних родитеља припадника гркокатоличке вере и мали Ворхол је редовно посећивао цркву и био веома побожан.
Његови пријатељи сведоче, да је био очаран иконостасом цркве светог Јована Златоустог у Пицбургу и да је управо уметност тог иконостаса била пресудна да Енди постане краљ поп арта.
Видевши његову побожност од малена, мајка Јустина и отац Андреј су мислили и потајно желели да им син буде свештеник, али људи снују, а Бог одлучује…
Као дете био је веома болешљив и често је био везан за постељу, посматрајући мајку која је радила ручне радове. Мајка, да би га у болести смирила у постељи, давала му је да црта и подстицала га у томе. Сам Ворхол је касније спомињао да је постао то што је постао, захваљујући мајци, њеним ручним радовима и болешљивом детињству.
Свој таленат наставио је да негује студирајући дизајн на универзитету у свом граду. Након дипломирања, мења презиме у Ворхол и наставља свој живот у Њујорку. Тад креће његова вртоглава каријера. Представљао се као човек „ниоткуда“.
Постаје познат по својом ексцентричним цртежима и по радовима у познатим часописима „Гламур“, „Њујоркер“, „Харпер базар“ и многим другим. Шездесетих година прошлог века дизајнира лименку са супом „Кембел“, те лименку „Кока Коле“, која постаје инспирација његове уметности.
Био је присталица изражавања кроз више медија, веровао је у све и за њега није постојало немогуће. Био је дизајнер,сликар, рекламни илустратор, режисер, глумац и писац. Постаје, вероватно несвесно, вођа генерације којој је све било допуштено.
Руководио се девизом „Не буди селективан, јер све може да буде лепо“. Центар његове уметности био је његов студио у Њујорку, под називом „Фабрика“. Био је тимски играч и окупљао је много уметника и талентованих људи.Његова „Фабрика“ постала је кућа уметника, глумаца, писаца, дизајнера и андерграунд личности.
Бавио се дизајном, снимањем филмова и писањем. Чувени филм „Ја сам пуцала на Ендија Ворхола“ из 1996. године, са Лиз Тејлор у главној улози, снимљен је по немилом догађају из Ворхоловог живота 1968. године, кад је уметница Валери Соланс, један од сталних посетилаца његове „Фабрике“, покушала атентат на њега.
Међу његовим музама и великим пријатељима били су Мерлин Монро, Елизабет Тејлор, Елвис Присли, Мик Џегер, Јоко Оно, Џеки Кенеди и многи други које је овековечио, те су самим тим ушли и у историју поп арт културе.
Изјавио је да ће у будућности свако бити славан 15 минута, а како ствари стоје, није се преварио. Није крио да је хомосексуалац и постао је геј икона тадашњег времена.
Миран, стидљив и веома повучен, био је радо виђен гост свих раскалашних забава шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година у Њујорку, више као неми посматрач, дружећи се уметницима, раскалашним и декадентним људима онога времена.
Без обзира на окружење, Енди није пио, није пушио нити био уживалац наркотика. Током целог свог живота, остао је побожан и редовно је одлазио на богослужења, а крај узглавља му је до саме смрти стајао молитвеник и Христово распеће. При својој парохији, већ у својим старијим данима волонтерски је бринуо о бескућницима, напуштеној деци и старијим особама. Кувао им је, спремао чајеве, кафу и финансијски их помагао.
Његове чувене изреке су: „Зарађивање новца је уметност и рад је уметност, а добро пословање је најбоља уметност“.
„Родити се, исто је као и бити киднапован и бити продат у ропство“.
Енди Ворхол преминуо је у 58.години 22. фебруара 1987. године у Њујорку, од последица рутинске операције жучне кесе. Сахрањен је на русинском гробљу у предграђу родног Пицбурга.
Његова уметност , била је његова молитва, што га и до дана данашњег чини инспирацијом за многе уметнике.
У београдској општини Чукарица Енди Ворхол добио је улицу са својим именом.
Владимир Балашћак
*реализацију пројекта „Руснаци зоз Войводини“ помогло Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Leave a Reply