Od Titanika do manastirske porte
U početku, niko nije ni primećivao šta na zvonu piše, niti je tome pak pridavao naročiti značaj, međtuim, tek pošto su hodočasnici počeli da ga sa znatiželjom razmatraju, pitanje porekla zvona došlo je na dnevni red.
Manastir Ravanica u Vrdniku jedna je od najvećih svetinja srpskog naroda. U njoj su od nevoljne seobe Srba od juga ka severu sve do dana oslobođenja boravile mošti Svetog Kneza Lazara oko kojih su se vekovima sabirale gotovo sve značajne ličnosti istorije srpskog nacionalnog preporoda. Danas, u ovoj svetinji čuva se deo moštiju Svetog Kneza i Svete Anastasije, u njegovoj neposrednoj blizini organizuje se i znameniti “Vidovdanski sabor”, a u porti, već gotovo dve decenije oglašava se maleno liveno zvono (ne)običnog porekla na čijoj površini nije utisnuta ni posveta darodavca, ni molitva Bogu, već jedan sasvim neobičan natpis: “Titanik 1912.”.
Monahinja Varvara, koja je od rođenog brata Tomislava dobila ovo maleno zvono na poklon, sumnja da je ono na obroke i druženja pozivala putnike znamenitog putničkog broda potonulog baš u godini koja na njemu stoji, iako je kupljeno u jednoj Francuskoj antikvarnici. Skrajnuto od očiju javnosti, danas retko ko ga, u pohodu manastira i opazi.
– Moj rođeni brat, pre nego što će krenuti za Srbiju, upitao me je, šta da mi donese. Pošto je to bilo vreme u kojem nam je svašta nedostajalo, a između ostalih i zvono u manastirskoj porti, izrazila sam želju za istim, uz napomenu da nam je potrebno za oglašavanje sabiranja u trpezariji. Sećam se, kada mi ga je uručio, da je rekao, da je kupljeno u jednoj pariskoj antikvarnici i da nije bilo jeftino, priseća se monahinja Varvara.
U početku, niko nije ni primećivao šta na zvonu piše, niti je tome pak pridavao naročiti značaj, međtuim, tek pošto su hodočasnici počeli da ga sa znatiželjom razmatraju, pitanje porekla zvona došlo je na dnevni red.
Tri puta na dan, oglasi se zvono, na jednom od stubova trema manastirskog konaka, kao poziv monaškom sestrinstvu da je vreme za doručak, ručak i večeru. Vizuleno, nalik je jednom od onih zvona, koja su na gošćenje pozivala najpoznatije ličnosti iz tog vremena: industijalce, vlasnike rudnika zlata, direktore kompanija i mnoge druge. Istina je i to da je posle otkrivanja delova broda i sahrane pronađenih članova posade i putnika deo inventara broda zaista dospeo u zapadnoevropske antikvarnice i ruke privatnih kolekcionara koji su ih potom lako mogli preporadi. Ipak, uprkos tome, vrdničko sestrinstvo ne donosi ishitrene zaključke, pa sestra Varvara ponavlja da ne može tvrditi da je zvono koje je od brata dobila upravo jedan takav predmet.
– Kako mi to možemo znati? Možda je bilo na tom brodu, a možda ga je neko izradio sa tim natpisom da bi ga skuplje prodao, ko će ga znati, reče Varvara i zazvoni svom snagom, oglašavjući vreme za posni ručak.
Leave a Reply