Činilo se da smo težnjom ka ravnopravnosti i emancipacijom napredovali u pojedinim delovima muško-ženskih odnosa, ali u domenu posla problem postoji i dalje. Nije samo u pitanju diskriminacija na osnovu pola na radnom mestu koje se tiče plate za isto radno mesto, deo koji se tiče osnivanja porodice, mobing… I dalje stojimo na onom starom: ovo je „muški“ posao, a ovo „ženski“. Iako postoje činjenice koje govore u prilog tome da su pojedine „ženske“ poslove ranije radili upravo muškarci, i dalje je relacija kristalno jasna.
Podela na muške i ženske poslove nastala je u davnoj istoriji, kada su žene bile u kući i brinule o deci i domu, dok su se muškarci bavili privređivanjem. Ova tradicija sačuvala se do današnjih dana, iako su se okolnosti promenile, a pojedini poslovi su ostali i dalje slepo vezani baš za muškarce, odnosno baš za žene. Ovakva podela je najčešća upravo u manjim sredinama.
Podela na muške i ženske poslove je stereotip koji i dalje opstaje
Početkom 2014. godine, Politika je pisala o uvećanju broja žena u redovima vojske i policije, gde je polovina prijavljenih tada za Vojnu gimnaziju bilo ženskog pola. Bez obzira na ovaj relativno nov podatak, i dalje je teško da iko zamisliti ženu kao kamiondžiju, tenkistkinju, građevinsku radnicu, taksistkinju, pa i kamermanku ili sudiju na fudbalskom terenu.
Ivana Nešković iz Rivice ruši pravilo koje nalaže da je posao sudije na utakmicama namenjen isključivo muškarcima. Ona se devet godina uspešno bavila ovim poslom, a u svom mestu je bila izuzetno poštovana i cenjena. Kao mala je igrala fudbal sa svojim vršnjacima dečacima, a kako potiče iz porodice u kojoj su svi, pa i majka, igrali fudbal, smatra da je i za očekivati što je krenula tim putem.
“Iz te ljubavi prama fudbalu, na nagovor tadašnjeg trenera, a današnjeg superligaškog sudije Jovice Milin, zavrsila sam kurs za fudbalskog sudiju u tajnosti, jer sam se bojala da će mi biti zabranjeno”, rekla je ona za naš sajt.
Na pitanje kako komentariše podelu posla na “muške” i “ženske”, ona je odgovorila: “Oduvek sam volela da se izdvojim po nečemu, ali lepom i kulturnom. Nisam želela da budem kao većina, morala sam da stavim neki pečat na sebe – ovo je bio moj izbor. Nisam nikada doživela neprijatne situacije na terenu, velika većina muškaraca me je poštovala i cenila, čak više nego moje kolege. Kako sam napredovala, tako sam imala veći autoritet i poznavali su moj stil suđenja i znanje koje posedujem. Slagala bih kada bih rekla da je bilo ružnih momenata. Ja ih lično nisam doživela”.
Ivana je nakon devet godina izašla iz posla pomoćnog sudije na fudbalskom terenu, ali svakoj devojci koja voli takvu vrstu posla, zdrav način života, adrenalin, druženja i poznanstva preporučuje da zaboravi na tu podelu o kojoj govorimo jer, kako kaže, “spojiti lepo i korisno u današnje vreme na jedan kulturan način je prava retkost za omladinu.
Nijedan posao nije „muški“ – da li je svaki posao „ženski“?
Ako zamislimo situaciju u kojoj nasumično zaustavljamo prolaznike i pitamo ih da li smatraju da je kamera „rođena“ za muške ili za ženske ruke, šta mislite kakve ćemo odgovore dobiti?
Poslom kamermana/ke se većim delom još uvek bave muškarci. Ovo situaciju možemo slobodno da poredimo sa poslom političara u kome još uvek većinu čine muškarci, ili – na istom nivou je ono čuđenje kada vidimo muškarca medicinskog tehničara, tačnije medicinskog brata.
Ankica Mićašević iz Iriga bavi se fotografijom – zanimanjem koje svakodnevno broji više žena, ali odlučila je da studira kameru jer, kako kaže, pruža mnoštvo mogućnosti zbog kreativnosti u stvaranju i na televiziji i na filmu.
Da li je kamera samo za muškarce?
“Sa tim pitanjem se susrećem još od srednje škole, jer sam bila na smeru tehničara štampe koji kroz generacije nije brojao puno devojaka. Već tada, moje koleginice i ja smo pobijale taj način razmišljanja gde smo pokazale izuzetnu zainteresovanost za učenje i rad u grafičkoj struci. Budući da sam student kamere i dalje se držim toga da nijedan posao nije „muški“ ako želiš njim da se baviš, i koliko god da je fizički zahtevan, kao što kamera jeste, jer zahteva fizičku snagu i kondiciju, ne bi trebalo da to bude nešto što bi devojke sprečilo da se upuštaju u zanimanja koja su na prvu pomisao zahtevna i fizički teška”, rekla je Ankica za naš sajt.
Ona preporučuje svakoj devojci/ženi da se bavi kamermanskim poslom, ukoliko to voli i želi. “Na kraju krajeva, na kameri su pored mene još dve devojke koje su neverovatne i koje obožavaju ovaj poziv i sa uspehom pokazujemo volju i posvećenost svaki dan”.
Zašto se često pitamo da li je ova podela argumentovana ili samo stereotipno opravdana?
Jer su jedno vreme dečaci nosili haljine, imali dugu kosu, nosili cipele sa potpeticama i u njihovom fazonu je bila čipka, ali ne samo to! Jedno vreme su samo muškarci bili u ulozi učitelja i sekretarica, a navijači (čirlideri) su prvo bili muškarci, jer se smatralo da je to previše “muževno” za devojke. Izraz „ženska posla“ bazira se na ideji da su žene manje kvalifikovane za ozbiljne poslove, a verovalo se da je učešće u timu navijača dobro zato što vođenje tima do pobede sprema muškarce za vodeću ulogu u životu.
Veruje se da je podela na muška i ženska zanimanja stereotip koji deca uče u ranim godinama – u obdaništima i u krugu svoje porodice. Šta možemo da uradimo da promenimo iskrivljeno ustaljeno viđenje? Zar roditelji, okolina i društvo gotovo uvek moraju da usmeravaju devojčice da biraju “lakše” i senzibilne poslove?
Izvori:
(http://www.politika.rs/scc/clanak/288828/Juris-zena-na-muske-poslove)
Leave a Reply