Русини су од самог досељења око 1848. године, пa дo 40-их година ХХ века, своју децу слали из Бикић Дола у школу у Привину Главу. Ученицима је одлазак на наставу био отежан, посебно преко зиме, јер су морали да газе по мочварама и ливадама да би стигли у школу. Због тога је 1940. године почела изградња школе у Бикић Долу. Иницијатори изградње били су Јанко Лазор са синовима, Михал Хнатко са браћом и родбином, и Михал Страценски. Помоћ за градњу школе дала је држава; земљу где је школа грађена дало је Крижeвачко владичанство, а највише су на изградњи радили мештани који су дали радну снагу и превоз, као и дoдaтни новчани допринос. Плaн зграде нoвe шкoле урадио је и изградњом руководио инжeњер A. Фурк, a предузимач радова је био Ђуро Eтeнхoфeн, мaјстoр из Тoвaрника. Грађевински мaтeријал: цигле и цреп прављени су у сопственој рeжији.
Школа у Бикић Долу завршена је 21. децембра 1941. године, када је освештана и отворена. Школу је освештао о. Павле Гвоздановић. У име Министарства просвете школу у Бикић Долу отворио је Славко Ладовић, школски инспектор.
Први учитељ у Бикић Долу био је Михајло Ковач из Шида, који је пре отварања школе био постављен по одлуци Министарства наставе број 79930/42. за првог учитеља у Бикић До, али и по својој жељи, као и по жељи самих Бикићана.
Како наводи учитељ Михајло Ковач, школа одмах након отварања није почела да ради због ратних дешавања 40-их година. Школа је коначно почела са радом 12. марта 1942. године по одлуци Министарства наставе број 12800, када учитељ и почиње своју просветну делатност у том селу. Исте године, 6. априла, одржана је заједничка седница два школска одбора, из Бикић Дола и Привине Главе, где је подељен школски инвентар, а такође је одлучено да ће школа у Бикић Долу добити 4 јутра земље. Школа без учитеља остаје 21. априла 1942. године јер је учитељ позван у војску. Учитељ Ковач пише школским властима да деца не остану без наставе, па на место новог учитеља долази Јосип Торма из Товарника, који у Бикић Долу остаје oд маја до краја октобра 1942. године.
Школа у Бикић Долу остаје без учитеља до 10. новембра 1942. године, када на место учитеља долази Ружица Исаковић из Андријеваца. Ратна догађања нису дозвољавала обимнији рад, па се настава одржава само у разреду. Деца због одласка својих очева престају да редовно долазе у школу, па је онемогућено одржавање наставе због малог броја деце.
Из школе у Бикић Долу учитељица Ружица премештена је у августу 1943. године, тако да је школа поново остала без учитеља. Исте године, у децембру, на место учитеља у Бикић Долу долази Викторија Петрић из Адашеваца. До краја 1943. године ради само оно најнужније и колико ратна времена дозвољавају. Школа ни 1944. године није радила стално, а настава је често прекидана због ратних дејстава. Учитељица Петрић је у Бикић Долу радила до 5. јануара 1945. године, када власти враћају учитеља Михајла Ковача у школу у Бикић Долу.
Зграду су морали одржавати становници села, који су помагали и финансијски. Такође је ископан и бунар (бунар су копали Никола Бобаљ ст. и Јанко Бобаљ), за учитеља је направљена летња кухиња у дворишту, а за школску библиотеку је купљено 14 књига.
Школске 1945/1946. године учитељ Михајло Ковач је забележио да је школа у лошем стању и да нема ни основних средстава за рад. „Школски намештај састоји се од 9 трошних, климавих ’скамија’, једног столића и столице, ормара, табле без ногара и напола разбијене. Од учила школа нема ништа.“ Ученици нису имали ни основни прибор за рад, као ни књиге које је било тешко набавити. Знање ученика је било слабо због прилика на том подручју, али и због тога што нису били у могућности да одлазе на часове и добију основна знања систематским радом. У току године учитељ са колегама из Сота, Моловина, Бапске, Беркасова и Привине Главе организује турнеју по тим селима са заједничким програмом и од новца који су добили за тај програм купује књиге за библиотеку.
На почетку школске 1951/1952. године засађене су руже испред школе, Дан ослобођења шиђанска гимназија прославила је у Бикић Долу, организована је екскурзија ученика у Београд.
По решењу ГКО НС АПВ број 1664/23 VII, досадашњи учитељ Михајло Ковач премештен је у Нови Сад у русинско одељење, а на његово место дошао је учитељ Мирон Роман.
У септембру 1954. године у школи је почела да ради учитељица Јелисавета (Славка) Рохаљ, јер је учитељ Мирон Роман био позван на одслужење војног рока. Учитељица је у Споменици школе у Бикић Долу забележила: „Брига и старање о школи је брига свих мештана. Посебну пажњу о раду школе води Одбор. Често долазе одборници и интересују се да ли постоје неке тешкоће у којима би они могли помоћи.“
Учитељица Рохаљ је радила до школске 1962/1963. године, када је у школу на место учитељице дошла Меланија Мудри, као и њен супруг Васиљ Мудри. Учитељица Меланија наводи да у школу иде тридесет шест ученика и да се са сва четири разреда ради истовремено. Учитељ Васиљ Мудри је преузео иницијативу сређивања школе, тако да је масном бојом премазао зидове, а поправио је и ограду око школе.
Од школске 1969/1970. до 1974/1975. године настава је одржавана редовно, али је престало записивање у Споменицу. Настава за ниже разреде је укинута 31. августа 1975. године, па су ученици почели да иду у школу у Сот, а зграда школе је коришћена за потребе дечјег вртића.
На почетку школске 1989/1990. године, након 15 година паузе, поново је отворено одељење нижих разреда, али сада у оквиру Основне школе „Сремски фронт“ у Шиду. Након обновљеног рада школе прве учитељице у Бикић Долу биле су Ана Худак из Бикић Дола и Љиљана Вуковић из Шида.
Зденко Лазор
*реализацију пројекта „Руснаци зоз Войводини“ помогло Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Leave a Reply