Од занимања у прошлости породице присутни су: млинари, воденичари, трговци, ливци, молери, а у садашњости, књиговође, комерцијалисти, предузетници и преводиоци.
– Кад смо постали момци и девојке ишли смо на Корзо у Митровици, Дом синдиката, затим игранке у Пивари и Ватрогасном дому, те 1.новембру. Највише сам волела Корзо, шетало се од СУП-а, до некадашњег партизанског споменика испред Православне цркве, а у друштву је била Софија Трудић, Анкица Лашкијевић са браћом Илијом и Стевом. Пошто смо становали у центру, у Бориса Кидрича (садашња Краља Петра), сви су се скупљали у нашем дворишту пре Корза.Сви смо били јако сложни. Касније смо радили у фирмама које су се оснивале у Митровици у послератном периоду, Тата је радио на Уљарици, Житопромету, стриц на Железници, бака у основаној фирми Агро Срему, кад је отишла у пензију, ја сам је наследила на куриским пословима и ту дочекала своју пензију – приповеда Вероника.
Мама је шила, а бака је мало радила ручне радове, додаје Вероника.
Живот треће генерације био је скроман, али друштвено веома богат. Волели су се биоскопи и позориште, фамилијарна окупљања и дружења уопште, тако да се породица Марчак развија у веома друштвену, комуникативну и отворену породицу.
– Марчакове жене нису биле склоне ручним радовима – кроз смех прича Дубравка Марчак Костадиновић.
Више су волеле да читају, посећују културне активности, укрштају речи и играју игре на срећу.
– Мој отац Миленко оженио се мојом мајком Вером Пењашковић и добили су две кћерке, мене Дубравку и моју сестру Јадранку – наводи Дубравка.
Миленко Марчак је завршио трговачку школу и поред тога молерски занат, са мајсторским писмом. Кречио је једном приликом и Гркокатоличку (у народу познату као Русинску цркву), и на једном од углова оставио своје иницијале.
– Вероника Марчак, док је боравила у гостима у Тетову заљубила се у Куртиш Аземија, пореклом Турчина и са њим добила сина Ибрахима Бату Аземија, који са породицом живи и ради на релацији Истанбул – Сремска Митровица.
У нашој породици се увек све славило и увек се тражио разлог за славље и весеље, разлог за срећу мора да постоји – говори Дубравка.
– У нашој породици се никад није потенцирало ко је ко, никад нису постојали националисти и шовинисти. Са свима смо увек били у савршеним односима. Битно је да си човек. Никад нисмо знали шта је мржња. Једноставно речено, мржња је била корење које није расло у нашој питомој башти. Моја мама је била Мађарица, тата Русин, ја сам се удала за Турчина. И дан данас се обележавају католички и православни Божић и Бајрам. Трпеза за празнике је наравно увек свечанија, за православни Божић праве се русинске бобаљки, за Бајрам се спремало богато и шаролико, народ је спремао у зависности од сталежа,Моја свекрва је спремала Пирјан-Бирјан пилав са месом и обавезне баклаве за Бајрам. Тако и ја данас, и док сам жива све ћу обележавати – раздрагано закључује Вероника своју причу и сећања.
Детињство четврте генерације која је одрастала у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији било је, закључујући по њиховим речима, сећањима и осећањима, дивно.
Припадали смо средњем грађанском сталежу и били смо породица која је оријентисана на грађанске ствари. Преферирао се плиш у облачењу, старије баке су носиле сукње и хаљине тамније боје и мараме, а девојчице се нису могле замислити без хаљиница, белих доколеница и уредно очешљане косе или уплетених кикица. У кући код нашег деда Ђуре Марчака била је велика демократија, поготово за нас, његове унуке. Кућа је била отоврена за све добре људе, пуна весеља и либерализма, што осликава и карактер нашег деде Ђуре. Пензија од баке и деде држала се у Психи (део сремачког намештаја).
Деда би нам говорио, лизнеш прст и колико ти се новчаница залепи за прст, толико је твоје, а затим узми и своје бомбоне, које су стајале на другој страни.
Он и бака су унуке обожавали, куповали су нам радио апарате, постојао је такозвани зимски фрижидер, где се чувало суво месо, који се редовно отварао кад ми, унуци, дођемо. Живот је био врло миран и сталожен. Никад није било стреса, вике и дреке. Код њих смо провели спокојно, прелепо и идилично детињство, којег се сећамо са великом сетом и радошћу – уоквирује своје сећање Дубравка.
Детињство је нешто што оставља печат и дубок емотивни траг за читав живот, а наше је било уживање, лепо и препуно среће.
– Сећам се живописних слика из улице Бориса Кидрича и деде како нас ,унуке, вуче на саоницама. Некад је било много снега, а у нашем дворишту су нам правили велику трамболину од снега. Деда и баба нам нису бранили ништа и нас је свуда било, по улици, на дрвећу…били смо безбрижни. Деда нам је увек довлачио гомилу песка за игру, удовољавао нам је и чинио је све да би смо били срећни и ми смо то истински били – вели Ибрахим Бата Аземи.
Марчакови преци сахрањени су на русинском и новом гробљу у Сремској Митровици, а потомци живе и раде у Сремској Митровици и у Истанбулу.
У свом окриљу однеговали су и негују оптимистичне, мирне, осећајне, толерантне, дружељубиве, васпитане, харизматичне и упорне људе, који су либерални, пацифисти и велики човекољубци.
Владимир Балашћак
*реализацију пројекта „Русинске породице у Срему – Руски фамелиї у Сриме“ помогло Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Leave a Reply