Учитељица великог срца

Ану Ждињак Кнежевић, учитељицу, још дуго дуго ће памтити генерације из Сремске Митровице, Шида, Беркасова и целог Срема.

Рођена је 27. новембра 1932. године у Шиду у русинској породици.

Из времена њеног детињства, Ани су остала сећања на упечатљиви живот Русина тог времена, на заједничке послове у пољу, мобе, вршидбе, прославе кирбаја.

Преко пута куће у Шиду, у којој је Ана рођена била је „Русинска школа, популарно названа „Рускача“(Русинска читаоница), где су се састајали и

млади и стари, припремајући позоришне представе, где се певало у хору, забављало на игранкама и приредбама.

Анин први контакт са друштвеним и уметничким  животом био је управо тамо, међу Русинима у Русинској школи и Читаоници у Шиду.

1951. године завршила је Учитељску школу у Сремским Карловцима, а њено прво радно место било је да преузме русинско одељење у Беркасову.

Читајући хронику основне школе у Беркасову, о активностима и педагошком раду Ане Ждињак, можемо прочитати само речи највећих похвала о њеном васпитно-образовном и културном раду, за који је ова пожртвована учитељица добијала огроман број признања, награда и похвала.

На радном месту русинске учитељице, подразумевале су се и сматрале обавезне и ваншколске активности.

Сходно са тим, учитељица Ана завршава у Новом Саду семинар за руководиоце аматерских позоришних драмских секција 1953. године.

Свој рад продужава у КПД-у „Тарас Шевченко“ и заједно са ученицима организује драмску, фолклорну и рецитаторску секцију.

Са децом је припремила представе „Јорданска вода“, „Два брачна друга“, „Женидба бригадира“, „Прва игра“, „Шаран“ итд.

Истовремено ради и у КПД-у „Бранко Радичевић“ чији је била Секретар, те са свом школском децом организује приредбе поводом Првог маја, Нове године, 8. марта, Дана ослобођења села.

Неизрециву љубав према свом просветном раду и културном стваралаштву, Ана Кнежевић је носила са собом доселивши се у Сремску Митровицу на своје ново радно место.

Учитељица „великог срца“ како су је звали, Ана или по русински Ханча, била је жена невероватне енергије и дубоке словенске топлине.

У њеном педагошком раду са ђацима није постојало нећу и не могу, него искључиво хоћу и морам.

О њеном залагању и посвећености сведочи и то, да је са не малим бројем русинских породица, у свом животном и радном веку, од младости до старости, са бакама и декама радила у прошлости позоришне представе, њихове синове и кћери учила русински језик, а трећој генерацији, односно унуцима, приближавала је поезију, учила их рецитовању, процењивала је њихове таленте и усмеравала их на даљи животни пут.

Сви смо се ми мењали, али Ана је остајала, јединствена каква је била, и давала је  са једнаком снагом ветар у леђа за све три генерације.

Таквих пожртвованих просветних радника и прегалаца, данас је, на жалост, све мање.

На сам помен њеног имена, из поштовања, и дан данас треба устати!

За такав рад и прегалаштво добила је заслужена признања, међу којима је и Новембарска награда Сремске Митровице, а одликована је и била је носилац Ордена рада са сребрним венцем.

До последњег даха у свом дому у Сремској Митровици,окупљала је децу, мале Русине и не само Русине, подучавала их, учила језик, приповедала о обичајима, традицији, прошлим временима и на само себи својствен, диван начин, неговала је у њима све оне дивне особине које ће чинити да израсту и да се развију у поштене, добре и честите људе.

За то јој неизрециво и вечно хвала!

Ана Ждињак Кнежевић преминула је 23. септембра 2000. године.

Сахрањена је на Градском гробљу у Сремској Митровици.

РУЖИЦАМА (ХАВРИЈИЛ КОСТЕЛНИК)

Ружице, красне, црвене,

Од девојака љубљене!

Рећи ћу Вам лепо нешто,

Рећи ћу Вам тајно нешто.

Да, али ником то другом

Рећи не смете!

Само њој миришите лепо,

Што сам вам шапнуо и Ви њој шапните.

Владимир Балашћак

*реализацију пројекта „Руснаци зоз Войводини“ помогло Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.