Милан Мирковић, по професији архитекта и лиценцирани планински водич планинарством се бави више од 25 година, од чега последњих 12 година врло интензивно. Тренутно је члан планинарског друштва „Покрет“ које је како каже основао са неколико добрих
другара прошле године ,с којима дели планинарске визије , у Сремској Митровици, а од 2022.
године на функцији је председника Планинарског савеза Војводине.
Његов начин размишљања, богато искуство учинили су да наш избор саговорника управо падне на њега. Кроз разговор који преносимо у целости, Милан је скренуо пажњу на многе значајне ствари везане за Фрушку гору и планинарење као један од битнијих сегмената за подизање свести о значају ове неистражене планине.
Митровчанин који је одрастао уз Фрушкогорски маратон
„Своје планинарске почетке везујем за Фрушкогорски маратон, на који смо средином деведесетих
одлазили организовано преко школе, и одатле сам постепено заволео пешачење у природи као
непосредан начин упознавања са нашим окружењем, током којег можемо доживети много више
него као обични туристи који се довезу до неке тачке, проведу неко време тамо и онда опет продуже даље превозом“ почиње разговор Милан и додаје
„Љубав према природи је само једна компонента планинарства, али нажалост све чешће се појављују неки који себе називају планинарима али су према природи потпуно равнодушни и битни су им само резултати, а можда најсликовитије примере тога имамо на највишим планинама света које се све више претварају у права сметлишта… Природа Србије углавном је поштеђена таквог вида загађења али има неке друге проблеме као што су дивља градња и прекомерна експлоатација, пре свега шума и рудних богатстава, а нажалост на нашој Фрушкој гори је сваки од ових проблема итекако присутан…
Милан истиче да је занимљиво то што је Сремска Митровица као највећа урбана целина са сремске стране Фрушке горе у поређењу са другим општинама у окружењу некако најинертнија у планинарском смислу, упркос врло активним и успешним појединцима.
На наше питање да ли су грађани Сремске Митровице довољно упознати са лепотама Фрушке горе, Милан истиче:
„Митровица данас има много планинара, али су они углавном учлањени у већа друштва у окружењу која им пружају разноврсније могућности за бављење планинарским спортом, а стиче се утисак да је шира јавност у Митровици мање окренута Фрушкој гори него у околним општинама. Разлог је вероватно то што су популарна фрушкогорска излетишта најближа Митровици, пре свих Летенка и Рохаљ базе, данас напуштена и доста запуштена, а осим тога Митровица је одувек била више окренута Сави, и поред једне Засавице и врло актрактивне плаже на Сави ретко ко има жељу да слободно време у природи проводи на местима која имају врло мало или чак нимало инфраструктуре и садржаја…
Шта је основно што треба да знамо као обични посетиоци националног парка, било је следеће питање за нашег саговорника , на шта је он истакао :
„Као што сам већ рекао, излетишта која су најближа Сремској Митровици доста су запуштена и немају туристичких садржаја, што значи да се на њима може уживати само у сопственој режији, у пешачењу, роштиљању или просто обичном одмору у природи.
Друга места, углавном у источнијим деловима Фрушке горе, имају много више тога да пруже
излетницима, па бих зато и онима који раније нису посећивали Фрушку гору препоручио да почну од неког од тих места, попут Змајевца, Иришког венца, Стражилова… У околини сваког од ових излетишта постоје уређене и обележене планинарске стазе, постоје угоститељски објекти за предах, а постоје и неке друге специфичности као што су видиковци, споменици и слично, и чак и некоме ко не може себе да замисли далеко од урбане средине неће бити досадно.
То што је Фрушка гора национални парк не би требало да прави разлику у нашем односу према њој, и основна правила понашања у природи свуда су иста: без прљања и бацања смећа, без уништавања природе и мобилијара, без дизања буке, без паљења ватре на местима која нису предвиђена за то…
Знам да ће неки рећи да ова правила за многе на Фрушкој гори не важе, али то не значи да и ми треба да се поводимо негативним примерима, напротив свако од нас поставља пример својим понашањем у природи, и требало би да се понашамо онако како бисмо волели да се понашају и сви остали. Само тако можемо подићи свест јавности о значају и очувању природе, која је нажалост код нас на врло ниском нивоу…
Свакако питање које се намеће а важно је нашу тему јесте које је најбоље време за посету Фрушкој гори?
„Фрушка гора јесте приступачна и углавном питома, али има и врло неприступачних делова, углавном по поточним долинама, и упркос све већем броју авантуриста који се завлаче у најскривеније кутке природе одговорно тврдим да на Фрушкој гори још увек постоје места на која људска нога није крочила.Баш због те варљиве питомости Фрушка гора важи за статистички најопаснију планину у Србији, што ће рећи да Горска служба спасавања током године има више интервенција на Фрушкој гори него на било којој другој планини у целој Србији. Углавном су то излетници који прецене своје могућности оријентације, завуку се мало дубље у шуму и онда не умеју да се врате тамо одакле су дошли, али у последњих неколико година евидентиране су и теже повреде планинара, па чак и несрећни случајеви са смртним исходом.
Све то говори да ниједна планина, ма колико на први поглед деловала безазлено, није за потцењивање, па тако ни Фрушка гора није изузетак по том питању.
Наравно, Фрушка гора је изузетно добро уређена планина, са мноштвом обележених и маркираних планинарских стаза, на којима се нико не може изгубити ако их користи разумно и одговорно. Није неопходно увек се придружити организованој планинарској групи, али је препоручљиво за почетнике.
Прва асоцијација на Војводину свакако нису планине и планинарење, али и поред тога Војводина има дугу планинарску традицију и много планинарских друштава. Штавише, ове године се обележава стогодишњица организованог планинарства у Војводини, то јест читав век од оснивања првог самосталног планинарског друштва не територији Војводине.
Једно од најстаријих активних планинарских друштава у Војводини које никад није имало прекид у континуитету рада је „Змајевац“ из Врдника, који је уз румски „Борковац“ ове године био домаћин Дана планинара Србије, највеће смотре Планинарског савеза Србије која се сваке године одржава на другој планини, на којој је учествовало преко хиљаду планинара из целе Србије. „Борковац“ је уједно статистички најактивније планинарско друштво у Срему, са турама на којима редовно учествује више десетина планинара, а последњих година два пута се нашао међу прва три на листи најактивнијих планинарских клубова у Војводини.
По спортским резултатима неприкосновен је „Железничар“ из Инђије, са више титула државног првака у планинском трчању и планинарском трекингу, како у појединачној тако и у клупској конкуренцији. Са сремске стране Фрушке горе врло је активна и општина Стара Пазова са три планинарска друштва“Стара Пазова“ и „Србија у педаљ“ из Старе Пазове и „Мачак“ из Бановаца, а ту су и друштва са северне стране која гравитирају Новом Саду „Стражилово“ из Сремских Карловаца, „Вилина водица“ из Буковца, „Спирит“ из Сремске Каменице…
Требало би свакако поменути и планинарске активности у општинама Беочин и Шид, које у овом тренутку немају своја планинарска друштва али имају врло истакнуте појединце који дају огроман допринос сремском и војвођанском планинарству, кроз уређење планинарских стаза и очување фрушкогорских шума којим се баве Беочинци и организацију Новогодишњег маратона, једне врло специфичне планинске трке која постоји захваљујући ентузијастима из Шида.
Планинарско друштво „Покрет“ из Сремске Митровице је младо друштво које тек гради свој планинарски имиџ, али смо поносни на то што су нам неки искусни и остварени планинари указали част и поверење да постану наши чланови. Наше туре за сада су намењене претежно мањим групама и спремнијим планинарима, али то не значи да нећемо организовати и акције за почетнике ако увидимо да за то постоји интересовање у Митровици и околини, речи су којима је наш саговорник са богатим искуством наставља наш разговор.
Планинарство захтева „хладну главу“
Планинарство је врло широк појам који обухвата много различитих дисциплина, такмичарских и
рекреативних, па тако не постоји универзални планинар који би поседовао све неопходне особине и квалитете да би могао успешно да се бави сваком од тих дисциплина.
Уопштено гледано, да би неко могао да се придружи класичној пешачкој тури, што је обично оно од чега сви почињу, треба да буде макар мало у кондицији за пешачење, да има изражен колективни дух и одређен степен толеранције на услове са каквим се обично не срећемо током шетње у граду, а то су пре свега временски услови којима смо на планини изложени читавог дана. Све остало се временом учи и гради, спрам искуства и личних афинитета.
С обзиром на то да захтева велику издржљивост, а понекад и хладну главу за доношење одлука у
критичним ситуацијама, планинарство као активност је само по себи примереније мало старијима, а пошто се пешачењем по планинама можемо бавити докле год имамо иоле снаге за то, често на планинама можемо видети и доста старију популацију, додаје Милан.
Млади себе налазе у динамичнијим спортовима, а у планинарству их највише привлаче такмичарске дисциплине попут трекинга и планинског трчања, док на класичне пешачке туре по правилу долазе са родитељима.
Број чланова планираских друштва у нашој земљи расте
Нажалост, врло мали број најмлађих који крену на планинарење од малих ногу и остане у планинарству до неких зрелих година, поготово након драстичних промена интересовања у пубертету, али се зато у планинарство све чешће укључују млади људи након што заврше неке битне животне обавезе које им одузимају много времена – факултет, запослење и слично, па тако нема бојазни да планинарство замире. Напротив, из годину у годину број чланова планинарских друштава у Србији константно расте.
Упознавање најмлађих са природом, не само у планинарству него уопште, је од изузетне, животне
важности. Познавање природе и брига за њено очување требало би да буду део основне културе
сваког од нас.
Нажалост, упознавању деце са природом не посвећује се довољно пажње, ни теоријски ни практично, и зато имамо већ неколико генерација које немају никакву свест о томе колико и како неке баналне ствари које радимо сваког дана утичу на природу, а камоли колико утичу неки огромни пројекти који буквално мењају лице земље.
Низак ниво свести о природи карактеристичан је за неразвијене и земље у развоју, развијене средине све више се окрећу очувању и обнови природе, понекад чак и до размера које би се код нас сматрале апсурдним, док смо ми још увек на том нивоу да се радујемо неким пројектима који ће нам за јако дуг период или чак неповратно уништити значајне природне ресурсе јер ће нам то донети некакву материјалну корист, па и то је врло упитно.
Прави патриотизам није махање заставом и навијање за спортисте, већ почиње управо од бриге према природи и очувању земље у најбуквалнијем смислу, и самим тим општи развој друштва нераскидиво је повезан са развојем свести о природи. Немогуће је заиста волети своју државу а уништавати њену природу, макар и из нехата. То је оно што би требало да учимо најмлађе, и можда ће они онда једног дана направити да нам свима буде боље.
Заборављени аспекти Фрушке горе
Фрушка гора није висока планина, али јесте једно велико пространство пребогато најразличитијим природним, културним и историјским знаменитостима какве се ретко могу наћи на неком другом месту, поготово у толиком обиму, наглашава Милан Мирковић и наставља:
„Кад причамо о њој, често се фокусирамо на један њен аспект а занемарујемо неке друге, па тако
кад кажемо да је то „српска Света гора“ са 16 средњовековних и још неколико новијих манастира
заборављамо и да је то планина са највећим бројем споменика из народноослободилачке борбе у
Србији; кад причамо о њеним туристичким потенцијалима, термалним изворима и језерима, заборављамо да на њој постоје и археолошка налазишта више античких утврђења и то баш у неким од тих туристички активних места, од Шаренграда преко Врдника до Старог Сланкамена. Фрушка гора има преко триста километара обележених планинарских стаза, неколико алпинистичких пењалишта, бројне резервате угрожених биљних и животињских врста…
Али, Фрушка гора има и многобројне проблеме, и они сви потичу од деловања човека – пре свега су то неконтролисана урбанизација, прекомерна сеча шуме, претерано искоришћавање рудних богатстава, али и дивљање нелегалним и нерегистрованим возилима тамо где им није место…
Све у свему, Фрушка гора је једно огромно благо којег најшира јавност није ни изблиза свесна, али и место ком је неопходна наша љубав и помоћ свих нас, макар толико што ћемо после излета покупити смеће за собом и бацити га у контејнер кад се вратимо у град. Само тако можемо да је сачувамо и за оне који долазе за нама“ , речи су којима Милан завршава разговор.
Реља Поповић
фотографије преузете са званичног сајта ПД „Покрет“
текст у оквиру пројекта „Перспективе отварања Сремске Митровице ка Фрушкој гори“ суфинансиран је од стране Града Сремска Митровица