Борислав Михајловић-Михиз (Ириг, 17. октобар 1922 — Београд, 15. децембар 1997) био је српски и југословенски књижевни критичар, књижевник, драматург, сценариста, есејиста, путописац, песник, драмски писац и члан Крунског савета.
Михизов отац Гојко Михајловић завршио је Карловачку богословију и био парох иришки, а још је био перовођа Српске читаонице у Иригу и пчелар. Оженио се Вукосавом Вукицом Јефтић из Лединаца, чији је отац био виноградар, месар и члан Матице српске.Баба са очеве стране Екатерина била је кћерка Живоина Тошића, пароха беочинског и добановачког.
Класичну гимназију је завршио у Сремским Карловцима. По завршетку рата уписује Филозофски факултет, групу за српскохрватски језик и књижевност у Београду. После завршетка студија 1949. године запошљава се као асистент у Музеју Вука и Доситеја где остаје око годину дана. Од 1951. до 1954. ради као књижевни критичар НИН-а, али због дружења са тада неподобним Милованом Ђиласом бива принуђен да напусти овај посао. Године 1956. постаје управник библиотеке Матице српске. Од 1960. до 1963, године ради као уметнички директор Авала филма. Уредник издавачког предузећа Просвета постаје 1967. да би после четири месеца због неслагања са уредничком политиком напустио овај посао. Са Миром Траиловић ствара позориште Атеље 212 и бива његов уметнички саветник од 1971. до 1983. године.
Сарађивао је у листовима: НИН, Политика, Књижевне новине, Књижевна реч, Дневник, загребачки Вјесник, љубљанско Дело, бечки Die Presse, Дуга итд.; у часописима Летопис Матице српске, Књижевност, Савременик, Дело и многим другим у којима је објављивао чланке, есеје, критике, путописе, фељтоне, интервјуе.
Носилац је многих књижевних награда: Стеријина награда за драму Бановић Страхиња; Стеријина награда за драматизацију Нушићеве Аутобиографије, Стеријина награда за адаптацију Пекићеве Корешподенције, Награда Марин Држић удружења драмских уметника Југославије за драму Бановић Страхиња; награду Библиотеке “Ђорђе Јовановић” за књигу критике Портрети, награду “Милош Црњански” за прву књигу “Аутобиографија — о другима”; награда “Чалабрчак” за есеј “У знаку кукуруза”.
Објављивао је песме, књижевне критике, есеје, путописе, полемике, драме. Из његовог пера изашло је више драматизација познатих књижевних дела. Београдска позоришта, као и више других сцена, широм земље, изводиле су Михизове драме.
Матица српска од 2021. објављује сабрана дела Борислава Михајловића Михиза.
Добрица Ћосић је рекао да никад није упознао интелигентнију појаву од Михизове, Пекић му је доносио своје рукописе на читање, Види Огњеновић је служио уместо интернета, Мића Поповић га је безуспешно извлачио из депресије, а Брана Црнчевић морао да се напије да би из себе „испрао сусрет са Лењином”, по Михизовом „наређењу”. Од писаћег прибора имао је само патрљак оловке, од покућства јорган, а ипак су сва књижевна дела друге половине XX века, са својим ауторима, прошла кроз Михизов стан и његову критику.
Био је асистент у Музеју Вука и Доситеја од оснивања, стални књижевни критичар НИН-а, управник Библиотеке Матице српске, уметнички директор Авала филма, уредник издавачког предузећа Просвета, уметнички саветник и један од оснивача Атељеа 212. На парламентарним изборима 1992. године изабран је за народног посланика Народне скупштине Републике Србије, као ванстраначка личност на листи коалиције ДЕПОС.
Од 1960. до 1963. радио је као уметнички директор Авала филма. Уредник издавачког предузећа Просвета постаје 1967. да би после четири месеца због неслагања са уредничком политиком напустио овај посао. Са Миром Траиловић ствара позориште Атеље 212 и бива његов уметнички саветник од 1971. до 1983. године.
У децембру 1991. године, престолонаследник Александар Карађорђевић је основао свој Крунски савет и одредио архитекту Драгомира Ацовића да састави списак потенцијалних чланова и обави разговоре са њима. Михиз је био један од првих људи са којима је Ацовић разговарао и том приликом му је рекао да се не сматра погодном особом за ову дужност. Међутим, када је Ацовић договорио да чланови Крунског савета буду Мића Поповић и Матија Бећковић, Михиз је дао свој пристанак.
Награда „Борислав Михајловић Михиз” установљена је 2005. године од стране фонда који носи Михизово име и додељује се за драмско стваралаштво.
Одлуком Скупштине АП Војводине од 28. маја 2009. године у Иригу је основана „Средња стручна школа Борислав Михајовић – Михиз”.Михизова родна кућа у Иригу обновљена је 2019. године и у у њој је седиште Центра за развој културе.
Награде
Стеријина награда за текст савремене драме, за драму Бановић Страхиња, 1963.Специјална Стеријина награда, за драматизацију дела Аутобиографија Бранислава Нушића, 1961.
Награда „Марин Држић”, за драму Бановић Страхиња, 1965.
Специјална Стеријина награда, за адаптацију дела Корешподенција Борислава Пекића, 1982.
Награда „Ђорђе Јовановић”, за књигу критике Портрети, 1989.
Награда „Милош Црњански”, за књигу мемоара Аутобиографија о другима, 1991.
БИГЗ-ова награда, за књигу мемоара Аутобиографија — о другима. 2, 1994.
Награда „Бранко Ћопић”, за књигу мемоара Аутобиографија — о другима. 2, 1994.
Награда „Чалабрчак”, за есеј „У знаку кукуруза”, 1995.
Драм
- Бановић Страхиња
- Командант Сајлер
- Краљевић Марко
- Оптужени Пера Тодоровић
Књиге
- Песме (1947)
- Огледи (1951)
- Од истог читаоца (1956)
- Српски песници између два рата (1956)
- Књижевни разговори (1971)
- Издајници (1986)
- Портрети (1988)
- Аутобиографија о другима (1990)
- Аутобиографија о другима – друга књига (1993)
Сценарији
- Кореспонденција
- Доротеј
- Рањени орао
- Дервиш и смрт
- Силом отац
- Рој
- Орлови рано лете
- Пут око света
- Две ноћи у једном дану
- Бранко Радичевић
У оквиру Сабраних дела Борислава Михајловића Михиза објављене су следеће књиге: „Поезија и антологија. Српски песници између два рата“ (прир. Селимир Радуловић), „Критике и огледи 1“ (прир. Владан Бајчета), „Критике и огледи 2“ (прир. Владан Бајчета), „Драме и драматизације 1“ (прир. Љиљана Пешикан-Љуштановић), „Драме и драматизације 2“ (прир. Љиљана Пешикан-Љуштановић), „Аутобиографија о другима 1“ (прир. Иван Негришорац), „Аутобиографија о другима 2“ (прир. Иван Негришорац), „Казивања и указивања“ (прир. Драган Хамовић), „Књига о Михизу“ (прир. Јован Делић и Владан Бајчета).
овај текст је део пројекта „Стазама Михиза“ који је суфинансиран од стране Општине Ириг
