Управо кроз доступност јавних простора и стварање безбаријерних окружења, друштво показује своју истинску инклузивност. За особе са инвалидитетом, јавне зграде, саобраћај, као и бројни други јавни објекти често представљају препреке које ограничавају њихово учешће у друштвеном животу. Потреба за побољшањем приступачности јавних простора није само практично питање, већ и основно људско право.
Тренутни изазови у приступачности јавних објеката
На сваким корацима, особе са инвалидитетом се сусрећу са препрекама у свакодневном животу. У многим градовима у Србији, јавне зграде и инфраструктура нису прилагођени њиховим потребама, што чини кретање по граду тешким, а понекад и немогућим. Степенице без рампи, уске врата, недовољно широки ходници и недоступан јавни превоз чине да особе са инвалидитетом не могу да користе јавне просторе на исти начин као други грађани.
Предлози за побољшање приступачности јавних простора
Приступачност за особе са инвалидитетом у Србији представља озбиљан изазов и питање које захтева решавање, како би се осигурала равноправност свих грађана.
Приступачност обухвата физичку, комуникацијску и дигиталну доступност за особе са инвалидитетом. Иако је правно препознато право особа са инвалидитетом на једнак приступ, у пракси постоје многе препреке које отежавају њихову свакодневну функционалност и партиципацију у друштву.
„Пре свега у питању су проблеми са физичком присутапчношћу. Многе јавне зграде, превозна средства, као и саобраћајна инфраструктура нису прилагођени особама са инвалидитетом. Проблеми укључују недостатак рампе за колица, уске улазе, степеништа и неприлагођене тоалете. Многи градови у Србији немају приступачан јавни превоз за особе са инвалидитетом. Аутобуси, трамваји и други облици превоза нису опремљени рампама или лифтовима“, каже Бојана Гладовић, председница Удружења параплегичара Срема.
Према подацима Републичког завода за статистику, у Србији живи око 800.000 особа са инвалидитетом, што чини око 10% укупне популације. Иако се законодавни оквир у последњим деценијама побољшавао, проблеми са приступачношћу остају. Истраживања показују да само 25% јавних објеката у Србији има минималне приступачне услове за особе са инвалидитетом.
У свим јавним објектима морају бити инсталирани лифтови, а степенице морају бити заменене рампама. Уређење унутрашњих простора треба да омогући лако кретање особама са инвалидитетом, као и присуство информација које су доступне свима – од тактилних до звучних сигнала.
Потребно је обезбедити приступачност музеја, позоришта, галерија, спортских објеката и других културних и јавних догађаја. Превладавање баријера у овим просторима омогућило би особама са инвалидитетом да активно учествују у друштвеним и културним активностима.
Приступачност за особе са инвалидитетом у Србији је кључно питање које захтева заједнички напор свих сектора друштва: власти, невладиних организација и грађана, каже Гладовић, истичући да је добра вест да решење постоји и да су различити модели примењени у другим земљама такође прилагодљиви и код нас.
„Иако постоје закони који гарантују права особа са инвалидитетом, потребна је строжа контрола њихове примене. Такође, законодавство треба да буде прецизније и обухвати све сфере живота. Градови треба да спроведу свеобухватне планове за прилагођавање јавних простора, са нагласком на јавне зграде, саобраћајнице, аутобусе и трамваје. Такође, потребно је инвестирати у доступне јавне тоалете и информативне дисплеје који су прилагођени“, наводи Гладовић.
Кроз боље законодавне иницијативе, физичку адаптацију простора, и промене у менталитету друштва, могуће је постићи пуну инклузију особа са инвалидитетом, чиме би се обезбедио њихов равноправан положај у друштву, закључује она.
Доступност јавних простора је од виталног значаја за изградњу праведног и инклузивног друштва. Стварање безбаријерних окружења није само питање прилагођавања инфраструктуре, већ и показивање посвећености друштвеној одговорности и солидарности.
Текст је објављен у оквиру пројекта „Сазнај, подржи, оснажи – Подршка и могућности за особе инвалидитетом“ који је суфинансиран од стране Министарства информисања и телекомуникација. Ставовои изнети у подржаном медијом пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.
