Фрушку гору карактерише веома богата и разноврсна флора, о томе говори чињеница да чак преко 1000 врста биљака расте у ужој зони Националног парка, док тај број у заштићеној зони прелази цифру од 1500 врста. Управо због тога Фрушка гора може да се пореди са много већим планинама у Србији.
Снежана Божић из Београда, своје слободне време најрађе проводе у својој викендици у Дивошу. „Пре десет година супруг и ја били смо у туристичкој посети Сресмкој Митровици тачније излету који је трајао један дан. Док смо се возили кроз ове прекрасне пределе пожелели смо да се ту и преселимо а како с мо већ дуже тражили идеално место у Србији где би се налазила наша породична викендица одлука је брзо пала на село Дивош. Уживамо на падинама Фрушке горе а унуци цео летњи распуст проводе код нас. Оно што мене посебно чини срећном то је гајење биљака у нашој башти. овде сам стекла и пуно пријатеља и уверила сам се да је заиста тачно да су људи у Дивошу дружељубиви . Са својим пријатељима и познаницима овде често размењујем савете око гајења биљака, а верујте све нам успева“
У разноврсни биљни свет спадају: голосеменице, папрати, скривеносеменице, гљиве и разноврсно лековито биље.
„Мој унук има проблем са дисајним путевима и највише због тога у башти гајим зову и то као права бака спремам са много љубави и труда“ истиче Снежана.
Самоникла биљка зова (Самбуцус нигра) природно расте као грм на обронцима шума, рушевинама, напуштеним њивама и влажним ливадама. Цвета у периоду од маја до јула, док се сиви слој биљке увек баца, а користи се искључиво зелени део. Њени цветови су ситни, млечнобели и имају снажан и пријатан мирис. Из зовиних цветића расту мале зелене бобице које након сазревања постају сочне и црвено-црнкасте. Приликом конзумације, имају непријатан укус, међутим идеалне су за компот.
У комбинацији са липом, чај од зове успешно стимулише рад знојих жлезда, а поред тога подстиче лучење мокраће и лечи неуралгију и ишијас. Приликом јачих прехлада, чај од зове лечи упалу дисајних путева и реуме.
За самониклу биљку сремуш , како кажу становници овог краја, весник је пролећа а толико је здрав да га траже и медведи након што се пробуде из зимског сна.
Лековита биљка сремуш , позната и као медвеђи или дивљи бели лук је такође веома корисна за здравље. Користи се још од давнина, а неки сматрају да би сви људи били потпуно здрави када би га јели сваки дан. Постоје тврдње да је ова биљка здравија и од белог лука! Богат је витаминима А, Б1, Б2, ниацином, фолном киселином и витамином Ц ког има чак 14 пута више него лимун.
Такође, Сремуш је један од весника пролећа, а интересатно је што њени листови миришу идентично као бели лук. Ово јестива биљка, благог укуса има невероватна антибактеријска својста и одлично се показала у чишћењу желуца, црева и крви.
Многи га користе и у кулинарству, док је препорука да се једете свеж, никако куван јер термичком обрадом, као и замрзавањем и сушењем, губи своја лековита својства.
„Верујте за сремуш сам први пут чула када сам дошла у Дивош! Било ми је невероватно како расте и колико га у пролеће има, радо га једемо сви породично а моја ћерка и зет долазе по њега и носе за Београд“!
сремуш-извор Википедија
На трпези се медвеђи лук може наћи у облику салате, самостално или као додатак зеленој или купус салати. Можете га додати и у чорбе, сосеве, а посебан укус даће свим врстама тестенина.Препоручује се да сремуш једете свеж и избегавате кување, јер термичком обрадом, као и замрзавањем и сушењем, губи своја лековита својства.Од сремуша можете да направите и врло једноставан, а укусан намаз за доручак или вечеру. Листове исецкајте што ситније и додајте их у крем сир или испасирани стари сир. Мало посолите и добићете веома укусан и здрав домаћи намаз.
„Наравно када причамо о биљкама које овде успевају не могу а да не напоменем шипак, пијем чај од њега сваког јутра не само да ми прија укус већ мије доста помогао у мојим здравственим проблемима са бубрезима“наглашава Снежана.
Ова вишегодишња грмолика биљка из породице ружа (Росацеае), позната је по својим светлим цветовима и плодовима. Биљка расте у облику густог грма с бодљама, а њени цветови су обично бледо ружичасти, али могу бити и бели или светлоцрвени. Њени плодови су јаркоцрвене или наранџасте бобице које су богате витамином Ц и имају необичан киселкасти укус.Шипак се често користи у прехрамбеној индустрији за производњу сокова, џемова, чајева и додатака у исхрани због својих нутритивних и лековитих својстава. Такође, користи се и у традиционалној медицини за јачање имунолошког система, док повољно делује и на рад срца и бубрега.
На Фрушкој Гори расте и чувена ливадска линцура вишегодишња зељаста биљка која расте на влажним ливадама и мочварним стаништима. Цвета од јула до октобра, а доноси плод у облику чауре. Она се ретко среће у низијским пределима, али може бити присутна на већим висинама. Стабло ове биљке је усправно и достиже висину од 20 до 60 центиметара. Немогуће је да вам не западне за око јер је целом дужином прекривена листовима, док су њени цветови тамноплаве боје, иако се понекад могу јавити у белој или ружичастој боји. цветови.
Лековитост Линцуре позната је још од давнина, па самим тим, спада у најстарије лековите биљке. Корен ове биљке лечи разне болести желуца, јетре, жучи и недостатка аптетина. Поред тога, успешно лечи тегобе попут хроничног затвора, астме, анемије… Споља се може користити за лечење повреда повшинског слоја коже, док се ракија са овом биљком користи као природни облог.
Фрушка гора позната је по својим гљивама.
гљиве на Фрушкој гори-извор Национални парк Фрушка гора
Посебан акценат је на гљивама, њихова разноврсност је велика (чак преко 400 врста), међутим, њихово брање подразумева опрез и стручност.Јестиве гљиве на Фрушкој гори су: сунчаница, папрена млечница, лисичарка, пољска рудњача, шумска рудњача, вргањ, крипавац. Смртоносно отровне гљиве су: зелена пупавка и пантеровка.
На Фрушкој гори гљиве живе на свим типовима станишта, на пашњацима, у ритовима, плавним ливадама и шумама, односно свуда где се земљишта не обрађују. До сада је на Фрушкој гори регистровано око 2000 врста. Гљиве су веома разнилика група организама и већина њих су веома ситне и често специфичне у погледу станишта односно домаћина на коме се развијају или са којим улазе у симбиозу. Због својих димензија ове врсте се теже уочавају у природи. Већина људи гљиве повезује са печуркама, а то су уствари само плодна тела виших гљива. Неке од њих се могу користити за исхрану људи али приликом сакупљања треба бити максимално опрезан јер су многе врсте веома сличне а међу њима су и отровне врсте.
овај текст је у оквиру пројекта „Перспективе отварања Сремске Митровице ка Фрушкој гори“ суфинансиран од стране Града сремска Митровица
Реља Поповић