Војводина обилује великим бројем обичаја, па се тако за сваку прилику, да ли је у питању рођење детета, слава или свадба морали проћи неки обичаји који би како се веровало донели срећу, здравље, благостање.
Свадба је обиловала обичајима, који су се разликовали од места до места. Па тако у сремачком селу Буђановцима, свадбу су пратили велики број обичаја од којих се и сада у савременом модерном добу, добу интернета и глобализације чувају и обележавају.
Свадбе су се средином прошлог века организовале суботом или недељом, обично у јесен или зиму када су сви јесењи радови завршени и када домаћини имају новца од продатих усева. Свако је звао своје госте на свадбу, а поштовала се и хијерархија. Кум, стари сват, војвода, девер, као и најближа родбина у свадбу су позивани гостињски. Позивали су се са колачем, јабуком и чутуром са вином, а као позивачи су ишли младожењени родитељи.
Други начин био је сватовски, а тако су се позивали даљи рођаци и пријатељи. Њих су у свадбу позивали обично младожењин брат са пријатељем. Позивачи су носили бело платно везано око струка и преко рамена, као и чутуру украшену рузмарином. Веома је значајно да се кум бира из старог породичног кумства, а на свадбу се позивао три пута. На свадбу је доносио “краваљ” са поклонима, колачима и печењем, а неизоставне су биле и две украшене свеће. Кум је од младожењине мајке добијао на поклон штоф за одело и кошуљу, а његова супруга материјал за хаљину.
Значајно место у некадашњој свадби имао је Војвода, који је био задужен да забавља госте и управља свадбеним весељем. Војвода је уз себе имао и метлу, којом је чистио пут пред младенцима, како би отерао многе уроке, док би после венчања носио барјак и ишао на челу поворке.
Оно што је веома занимљиво је и да се млада увек трудила да прва стане пред олтар, да прва „очепи“ младожењу или изађе из цркве прва како би у будућем заједничком животу имала предност. Затим се одлазило код младе у кућу. Морао се прескакти Дунав, корито са водом. Редуше су контролисале прескање преко Дунава и узимале новац који је убачен у користо.
Посебно је важан на дан свадбе долазак младе у кућу. У младожењиној кући свекрва дочекује младенце са белим раширеним платном од фијакера до прага куће. Свекрва би посипала младу разним зрневљем, док је свекар посипао дукате по платну, које су младенци купили. Веровало се да ко скупи више дуката – биће вреднији у кући.
„Трагом успомена“ , трагом старим обичајима сведоче и фотографије које су забележиле најзначајније прилике, весеља и догађаје из прошлог времена. Па како је изгледала сремачка свадба половином 20 века, како су младенци и гости били обучени, које обичаје су младенци морали проћи како би обезбедили, по веровању, срећу, здравље и потомак сведоче фотографије настале у том времену.