РУСИНИ У СРЕМСКОЈ МИТРОВИЦИ: ВЕКОВИ ОЧУВАЊА ТРАДИЦИЈЕ, ЈЕЗИКА И КУЛТУРЕ

 

Русинска национална заједница на подручју Срема, а посебно у Сремској Митровици, представља важан део културно-историјског наслеђа овог дела Војводине. Очување националног идентитета, језика, обичаја и духовности Русина нераскидиво је повезано са организованим радом њихових удружења, која су током деценија неговала традицију и преносила је на млађе генерације.

Корени и досељавање Русина у Срем

 

Насељавање Русина на подручје данашње Војводине почело је средином 18. века. Година 1751. сматра се важном прекретницом, јер је тада склопљен уговор о насељавању Русина у Крстур, данашњи Руски Крстур. Током друге половине 18. и почетком 19. века, русинске породице, у потрази за бољим животним условима, насељавале су и друге делове Војводине, а потом и Срем.

У Сремску Митровицу, Русини су долазили у потрази за могућностима за живот и рад, привучени привредним развојем града на Сави и његовим положајем у оквиру Војне границе. Досељеници су се укључивали у живот локалне заједнице, истовремено остајући привржени свом пореклу, гркокатоличкој вери и матерњем језику. Досељеници су у почетку често радили као надничари, пастири и косачи ливада. Вредним радом и штедљивошћу постепено су стицали земљу и постајали самостални пољопривредници.

 

Према историјским подацима, у другом таласу, Русини који су се у Срем досељавали у периоду од 1848. до 1880. године, углавном су потицали из Русинске Маковице, у Шаришкој жупанији, на подручју данашње источне Словачке, у околини Бардејова. Међу местима порекла наводе се и Батфелд и Бартфа.

У Сремској Митровици, русинске породице насељавале су се у више градских улица, међу којима су биле Ратарска, Баштованска, данашња Улица Тараса Шевченка, Оборска данашња Улица Милоша Обилића, Улица Светог Рока, данашња Улица Петра Прерадовића, као и Широка и Вашарска улица. Према попису из 1857. године, у Митровици је живело 419 Русина. Међу породицама које су се доселиле била су презимена Беднар, Бережни, Бесермењи, Ванчик, Велики, Гбурчик, Димитришин, Ердељи, Жељем, Лабаш, Ломпар, Олеар, Потоцки, Прокоп, Рац, Русин, Страценски, Ференц, Гладик, Грабања, Цундра, Червењак, Шевчик и Штефански.

 

Духовни живот као темељ окупљања

 

Пре оснивања културних друштава, једно од главних места окупљања митровачких Русина била је Гркокатоличка црква Вазнесења Господњег, чија је изградња у Сремској Митровици завршена 1906. године.

Црква није била само верски објекат већ и важно средиште очувања језика, писмености, обичаја и породичних вредности. Око парохије су се окупљали образовани и угледни припадници заједнице, који су подстицали развој културног и просветног живота и стварали темеље за касније организовано деловање.

 

Од читаонице до организованог културног живота

 

Између два светска рата јавила се потреба за снажнијим и организованијим деловањем како би се русинска културна баштина сачувала и пренела будућим генерацијама. Под утицајем рада Русинског народног просветног друштва, основаног у Новом Саду 1919. године, и у Сремској Митровици развијали су се облици културног окупљања, укључујући читаонице, хорске секције и драмске групе.

Тридесетих година 20. века русинска заједница у граду интензивирала је своје активности и изградила Русински дом са читаоницом у Ратарској улици. Према запису објављеном у Сремскомитровачким новинама „Сремски земљорадник“, земљиште за изградњу Дома купљено је од породице Ванчик, 8. маја 1933. године, док је грађевинским радовима руководио Илија Димитришин. Дом је завршен и свечано отворен у априлу 1935. године, чиме је створено важно место за окупљање и културно деловање Русина.

После Другог светског рата настављено је организовање културног живота. Русини су имали певачко друштво које је неговало извођење црквених духовних песама, а потом је основан и Одбор Матице русинске, чији је председник био Ђуро Павловић, а секретар Перо Петрења.

 

Обнова рада и оснивање Друштва Русина

 

Друштво Русина у Сремској Митровици основано је 2004. године. Први корак ка његовом оснивању направио је Михајло Грабања, а идеју су подржали Евгенија Љуботина, Нада Колесар Адамовић, Јаким Папуга, Александар Вашчанин, Тоша Ференц и Бранко Ходоба. За првог председника изабран је Михајло Грабања, док је дужност секретара обављао Владимир Балаћак, а три године касније преузео је председничку дужност.

Од оснивања, Друштво има подршку Завода за културу војвођанских Русина, Националног савета русинске националне мањине и Града Сремске Митровице. Његов рад усмерен је на очување националног идентитета, језика и културе Русина, развој културних програма, повећање чланства и повезивање заједнице.

У оквиру Друштва формиране су различите секције које су допринеле очувању и представљању русинске културе. Певачка група „Русински славуји“ деловала је под диригентском палицом оперског солисте Александра Стефана Радишевића, а касније и музичке педагошкиње и професорке Станиславе Будошан. Радила је и драмско-рецитаторска секција, коју је водио Владимир Балаћак, као и језичка секција, уз ангажовање професорке Драгане Ненадић.

Посебно место у раду Друштва заузима свечана академија „Мајци Русинки“. На предлог Владимира Балаћака и Вере Сакан, крајем 2007. године донета је одлука о њеном утемељењу, са циљем да се обележава досељавање Русина на подручје Сремске Митровице и истакне значај очувања њиховог идентитета и традиције. Прва академија „Мајци Русинки“ одржана је 18. маја 2008. године.

 

Рад Певачке групе „Русински славуји“ и Позоришне трупе „Ирена Колесар“ у оквиру Друштва Русина

 

Певачка група „Русински славуји“ основана је 2004. године у оквиру Друштва Русина у Сремској Митровици. У почетку је радила под уметничким вођством Александра Стефана Радишевића, реномираног оперског солисте, а касније је групу преузела и наставила да води музички педагог Станислава Будошан, која је и њен уметнички руководилац. Група окупља љубитеље русинске песме и данас броји око 15 чланова. Репертоар обухвата русинске песме старије традиције као и новије композиције представљене на фестивалима русинске музике. Кроз песму се повезују генерације и подстиче очување русинског идентитета у средини у којој се језик све ређе преноси у свакодневном говору.

„Русински славуји“ наступају на културним манифестацијама, концертима и програмима посвећеним русинској традицији, сарађујући са музичарима и другим извођачима. У њиховом раду важно место имају инструментална пратња и заједнички наступи уз хармонику, клавир и тамбурашки оркестар. Пројекат „Русински славуји – чувари културног наслеђа“ сажима њихову мисију: да русинска песма остане жива, препознатљива и доступна будућим генерацијама.

Као посебан део уметничког рада Друштва основана је позоришна трупа „Ирена Колесар“, названа по глумици русинског порекла која је оставила значајан траг у југословенској кинематографији и позоришту. Трупу је покренуо Владимир Балаћак, а представе се изводе на русинском језику и двојезично. Продукције „Срем наша кућа“ и „Краљев пут“ показују како се русински језик користи као језик савременог уметничког стваралаштва, а не само као чувар традиције.

Значајан допринос очувању сећања представља монографија Владимира Балаћака „Осмех порцеланске фигурине“ (2020), посвећена Ирени Колесар. Аутор је приближно 20 година прикупљао грађу, фотографије, документе, сведочења и успомене о глумици. Монографија је објављена како би њен живот и уметнички допринос остали забележени за будуће генерације.

 

Друштво у блиској прошлости и данас

 

Данас Друштво Русина у Сремској Митровици развија више праваца рада: певачку делатност, позоришно стваралаштво, језичке и културне програме, као и манифестацију „Мајци Русинки“. Ови програми представљају континуитет настојања да се русинска баштина сачува и учини видљивом у савременом животу града. Посебно место има обележавање Националног празника Русина. Прослава је представљена као прилика да се истакну посебност заједнице, њена историја и допринос културној разноликости града.

Русинска заједница је део културног и историјског мозаика Војводине. Долазак Русина донео је Сремској Митровици нови језик, обичаје, вредне људе и другачије културне обрасце. Истовремено, указује се на изазов очувања аутентичности у времену брзих промена и на потребу да се младе генерације активније укључе у културни живот. Друштво сарађује са установама и организацијама које подржавају очување културе националних мањина.

 

Изазови и будућност

 

Један од кључних изазова за русинску заједницу у Сремској Митровици јесте преношење језика и културног наслеђа на млађе генерације. Мешовити бракови, школовање на језику већинског становништва и друштвене промене допринели су томе да део потомака досељеника изгуби активно знање русинског језика. Због тога су културне активности, песма, позориште и јавне манифестације важни начини да се веза са пореклом поново успостави и оснажи.

Будућност Друштва зависи од континуитета рада, укључивања деце и младих, међугенерацијске сарадње и очувања простора за русински језик у јавном и културном животу. Традиција се не чува само понављањем старих образаца, већ и стварањем нових програма који наслеђе чине разумљивим и блиским савременом човеку.

Историја Русина у Сремској Митровици прича је о досељавању, раду, прилагођавању и стварању заједнице која је обогатила културни живот града. Од раних облика организовања у Русинском дому, преко поновног оснивања Друштва 2004. године, до рада „Русинских славуја“, академије „Мајци Русинки“ и позоришне трупе „Ирена Колесар“, видљив је труд више генерација да се сачувају језик, песма, уметност и сећање на порекло. Важно је памтити људе који су поставили темеље, подржавати оне који данас стварају и обезбедити да русинска култура остане живи део Сремске Митровице.

 

Русka национална заєднїца на подручу Сриму, а окреме у Сримскей Митровици, представя важну часц културно-историйного нашлїдства того дїла Войводини. Очуванє националного идентитету, язика, обичайох и духовносци Руснацох нєрозривно повязане зоз орґанизовану роботу їх дружтвох, хтори през децениї пестовали традицию и преношели ю на младши ґенерациї.

 

Коренї и досельованє Руснацох до Сриму

 

Насельованє Руснацох на подруче нєшкашнєй Войводини почало штредком 18. вику. Рок 1751. ше трима за важну прекретнїцу, бо вец склопени контракт о насельованю Руснацох до Керестура, нєшкашнього Русского Керестура. През другу половку 18. и початок 19. вику, руски фамелиї, глєдаюци лєпши условия за живот, насельовали и други дїли Войводини, а потим и Срим.

До Сримскей Митровици Руснаци приходзели глєдаюци можлївосци за живот и роботу, прицагнути привредним розвойом вароша на Сави и його положеньом у рамикох Войней гранїци. Приселєнци ше запояли до живота локалней заєднїци, истовременно оставаюци привержени свойому походзеню, ґрекокатолїцкей вири и мацеринскому язику. На початку часто робели як наднїчаре, пастире и косаче луки. Зоз вредну роботу и ощадносцу поступнє здобували жем и ставали самостойни польопривреднїки.

Подля историйних податкох, у другим талашу, Руснаци хтори ше до Сриму присельовали у периодзе од 1848. до 1880. року, углавним походзели з Рускей Маковици, у Шаришскей жупаниї, на подручу нєшкашнєй восточней Словацкей, у околїни Бардейова. Медзи местами походзеня наводза ше и Батфелд и Бартфа.

У Сримскей Митровици руски фамелиї ше насельовали у вецей варошских улїцох, медзи хторима були Ратарска, Баштованска, нєшкашня Улїца Тараса Шевченка, Оборска, нєшкашня Улїца Милоша Обилича, Улїца Светого Рока, нєшкашня Улїца Петра Прерадовича, як и Широка и Вашарска улїца. Подля попису з 1857. року, у Митровици жили 419 Руснаци. Медзи фамелиями хтори ше приселєли були презвиска Беднар, Бережнї, Бесерменї, Ванчик, Велики, Ґбурчик, Димитришин, Ерделї, Желем, Лабаш, Ломпар, Олеяр, Потоцки, Прокоп, Рац, Русин, Страценски, Ференц, Ґладик, Ґрабаня, Цундра, Червеняк, Шевчик и Штефански.

 

Духовни живот як темель окупяню

 

Пред снованьом културних дружтвох, єдно зоз главних местох окупяня митровицких Руснацох була Ґрекокатолїцка церква Вознєшеня Господнього, чия збудова у Сримскей Митровици закончена 1906. року.

Церква нє була лєм вирски обєкт, алє и важне стредзиско очуваня язика, писменосци, обичайох и фамелийних вредносцох. Коло парохиї ше окупяли образовани и углядни припаднїки заєднїци, хтори подстирковали розвой културного и просвитного живота и творели темелї за познєйше орґанизоване дїйствованє.

 

Од читальнї до орґанизованого културного живота

 

Медзи двома шветовима войнами зявела ше потреба за моцнєйшим и орґанизованєйшим дїйствованьом, же би ше руске културне нашлїдство очувало и пренєсло будучим ґенерацийом. Под уплївом роботи Руского народного просвитного дружтва, снованого у Новим Садзе 1919. року, и у Сримскей Митровици ше розвивали форми културного окупяня, уключуюци читальнї, хорови секциї и драмски ґрупи.

Тридцатих рокох 20. вику руска заєднїца у варошу интензивовала свойо активносци и збудовала Руски дом зоз читальню у Ратарскей улїци. Подля запису обявеного у сримскомитровицких новинох „Сремски земљорадник“, жем за збудову Дому купена од фамелиї Ванчик, 8. мая 1933. року, а збудовнїцки роботи водзел Илия Димитришин. Дом закончени и святочно отворени у априлю 1935. року, з чим створене важне место за окупянє и културне дїйствованє Руснацох.

После Другей шветовей войни предлужене орґанизованє културного живота. Руснаци мали шпивацке дружтво хторе пестовало виконованє церквених духовних писньох, а потим сновани и Одбор Матици рускей, чий предсидатель бул Дюро Павлович, а секретар Перо Петреня.

 

Обнова роботи и снованє Дружтва Руснацох

 

Дружтво Руснацох у Сримскей Митровици сноване 2004. року. Перши крочай ґу його снованю направел Михайло Ґрабаня, а идею потримали Евґения Люботина, Нада Колесар Адамович, Яким Папуґа, Александар Ващанин, Тоша Ференц и Бранко Ходоба. За першого предсидателя вибрани Михайло Ґрабаня, док длужносц секретара обавял Владимир Балащак, хтори три роки познєйше превжал предсидательску длужносц.

Од снованя Дружтво ма потримовку Заводу за културу войводянских Руснацох, Националного совиту рускей националней меншини и Вароша Сримска Митровица. Його робота усмерена на очуванє националного идентитету, язика и култури Руснацох, розвой културних програмох, звекшанє числа членох и повязованє заєднїци.

У рамикох Дружтва формовани розлични секциї хтори допринєсли очуваню и представленю рускей култури. Шпивацка ґрупа „Руснацки славуї“ дїйствовала под дириґентску палицу оперного солисту Александра Стефана Радишевича, а познєйше и музичней педаґоґинї и професорки Станислави Будошан. Робела и драмско-рецитаторска секция, хтору водзел Владимир Балащак, як и язична секция, зоз анґажованьом професорки Драґани Ненадич.

Окремне место у роботи Дружтва ма святочна академия „Мацери Рускинї“. На предкладанє Владимира Балащака и Вери Сакан, концом 2007. року принєшена одлука о єй снованю, зоз цильом означованя досельованя Руснацох на подруче Сримскей Митровици и наглашованя значеня очуваня їх идентитету и традициї. Перша академия „Мацери Рускинї“ отримана 18. мая 2008. року.

 

Робота Шпивацкей ґрупи „Руснацки славуї“ и Театралней трупи „Ирена Колесар“ у рамикох Дружтва Руснацох

 

Шпивацка ґрупа „Руснацки славуї“ снована 2004. року у рамикох Дружтва Руснацох у Сримскей Митровици. На початку робела под уметнїцким водством Александра Стефана Радишевича, реномованого оперного солисту, а познєйше ґрупу превжала и предлужела водзиц музични педаґоґ Станислава Будошан, хтора и єй уметнїцни руководитель. Ґрупа окупя любительох рускей писнї и нєшка ма коло 15 членох. Репертоар облапя руски писнї старшей традициї, як и новши композициї представени на фестивалох рускей музики. През писню ше повязую ґенерациї и подстиркує очуванє руского идентитету у штредку у хторим ше язик шицко ридше преноши у каждодньовей бешеди.

„Руснацки славуї“ наступаю на културних манифестацийох, концертох и програмох пошвецених рускей традициї, сотрудзуюци зоз музичарами и другима виконуюцима. У їх роботи важне место маю инструментална пратня и заєднїцки наступи зоз гармонїку, клавиром и тамбурашским оркестром. Проєкт „Руснацки славуї – чуваре културного нашлїдства“ облапя їх мисию: же би руска писня остала жива, препознатлїва и доступна будучим ґенерацийом.

Як окремна часц уметнїцкей роботи Дружтва снована театрална трупа „Ирена Колесар“, названа по глумици руского походзеня хтора охабела значни шлїд у югославянскей кинематоґрафиї и театру. Трупу рушел Владимир Балащак, а представи ше виводза по руски и двоязично. Продукциї „Срим наша хижа“ и „Кральова драга“ указую як ше руски язик хаснує як язик современого уметнїцкого твореня, а нє лєм як чувар традициї.

Значни допринос очуваню споминаня представя моноґрафия Владимира Балащака „Ошмих порцуловей фиґурини“ (2020), пошвецена Ирени Колесар. Автор приблїжно 20 роки зберал материял, фотоґрафиї, документи, шведоцтва и споминки о глумици. Моноґрафия обявена же би єй живот и уметнїцни допринос остали записани за будучи ґенерациї.

 

Дружтво у блїзкей прешлосци и нєшка

 

Нєшка Дружтво Руснацох у Сримскей Митровици розвива вецей напрямох роботи: шпивацку дїялносц, театралне творенє, язични и културни програми, як и манифестацию „Мацери Рускинї“. Тоти програми представяю континуитет намаганя же би ше руске нашлїдство очувало и зробело видлївим у современим живоце вароша. Окремне место ма означованє Националного швята Руснацох. Прослава представена як нагода же би ше наглашело окремносц заєднїци, єй историю и допринос културней розличносци вароша.

 

Руска заєднїца часц културного и историйного мозаику Войводини. Приход Руснацох принєсол Сримскей Митровици нови язик, обичаї, вредних людзох и други културни форми. Истовременно ше указує на виволанє очуваня автентичносци у чаше швидких пременкох и на потребу же би ше млади ґенерациї активнєйше уключели до културного живота. Дружтво сотрудзує зоз установами и орґанизациями хтори потримую очуванє култури националних меншинох.

 

Виволаня и будучносц

 

Єдно зоз ключних виволаньох за руску заєднїцу у Сримскей Митровици преношенє язика и културного нашлїдства на младши ґенерациї. Мишани малженства, школованє на язику векшинского жительства и дружтвени пременки допринєсли тому же часц потомкох приселєнцох страцела активне знанє руского язика. Прето културни активносци, писня, театер и явни манифестациї важни способи же би ше вяза зоз походзеньом знова успоставела и змоцнєла.

Будучносц Дружтва завиши од континуитету роботи, уключованя дзецох и младих, медзиґенерацийного сотруднїцтва и очуваня простору за руски язик у явним и културним живоце. Традиция ше нє чува лєм зоз повторйованьом старих формох, алє и зоз твореньом нових програмох хтори нашлїдство робя розумлївим и блїзким современому чловекови.

История Руснацох у Сримскей Митровици приповедка о досельованю, роботи, прилагодзованю и твореню заєднїци хтора обогацела културни живот вароша. Од раних формох орґанизованя у Руским доме, през повторне снованє Дружтва 2004. року, по роботу „Руснацких славуйох“, академиї „Мацери Рускинї“ и театралней трупи „Ирена Колесар“, видлїве намаганє вецей ґенерацийох же би ше очувало язик, писню, уметносц и споминанє на походзенє. Важне паметац людзох хтори положели темелї, потримовац тих хтори нєшка творя и обезпечиц же би руска култура остала жива часц Сримскей Митровици.

 

30.10.2026.

Дарко Тур

 

 

Медијски садржај је реализован у оквиру пројета под називом „Русины – з прошлости до сучасности“ који суфинансира Министарство информисања и телекомуникација