Русинска заједница на простору Сремске Митровице деценијама уназад представља непресушан извор културне баштине, традиције и заједништва који оплемењују Сремску Митровицу. На челу Друштва Русина данас се налази врсни музички педагог, професор Станислава Будишин Будошан — жена чије је име постало синоним за очување русинског мелоса кроз уметничко руковођење певачком групом „Русински славуји“. Са Станиславом разговарамо о њеном личном путу, изазовима асимилације у модерном добу, важности манифестације „Мајци Русинки“, као и о томе како музика успева да избрише све границе и повеже људе у загрљају сремске равнице.
Како је почела Ваша прича у Друштву Русина?
Моја прича почиње још у детињству. На позив тадашње наставнице солфеђа, Наде Колесар Адамовић, још као девојчица сам почела да упознајем русинску културу на посебан начин – кроз музику и наступе на фестивалу „Црвени пупољак“. Током средње школе доприносила сам пијанистичким наступима на промоцијама књига посвећених нашој националној мањини. Музика је одувек била мој начин да будем део заједнице. Након студија и повратка у Сремску Митровицу 2013. године, родила се идеја о уметничком вођењу певачке групе. Уз подршку тадашњег председника Владимира Балашћака, окупили смо певаче свих генерација. Преузимањем улоге координаторке Друштва, ова прича за мене добија посебан смисао и заокруживање: прича једне мале девојчице сада се наставља кроз жељу да оно што је примила од својих учитеља пренесе даље.
Када бисте морали да опишете Ваше друштво у три речи, које би то речи биле? Шта је оно главно што желите да остане иза Вашег рада?
То су дефинитивно: заједништво, традиција и будућност. Заједништво — јер људи чине друштво. Традиција — јер оно што смо наследили морамо да познајемо и чувамо. А будућност — јер ништа од тога нема смисла ако не успемо да заинтересујемо децу и младе. То је и главни циљ мог рада, да оставим темељ за оне који долазе.
Русинска традиција пршти од прелепих ношњи, старих заната и песама које дирају у душу. Шта је Вама лично најдраже из те богате ризнице и како успевате да то сачувате од заборава?
Мени је посебно драгоцена песма. Она је истовремено и уметност и документ једног времена у ком су сачувани језик, емоције и начин живота наших предака. Песма је најуспешније преживела асимилацију. Традицију не треба чувати тако што ћемо је ставити у витрину. Треба је певати, говорити и живети кроз њу. Ако дете данас научи једну песму на језику својих предака и пожели да је једног дана пренесе свом детету, урадили смо много.
Данас омладина углавном проводи време на телефонима и интернету. Колико је тешко заинтересовати најмлађе да уче русински језик и са поносом чувају свој идентитет? Има ли наде за млађе генерације?
Данас, нажалост, више не постоји довољно интересовања деце за изучавање русинског језика, што је последица дуготрајног процеса асимилације. Русини су иначе веома скроман, ненаметљив народ. То је наша врлина, али данас постаје и проблем.
Ако не говоримо о себи, други неће знати колико је наше наслеђе богато. Зато ми одрасли морамо да им приближимо традицију и покажемо да нема разлога да се свог порекла стиде или да га скривају. Не морамо бити народ који тражи пажњу, али не смемо постати народ који се не види.
Када се слави и окупља, код вас је увек весело. Који пројекат из протеклог периода Вам је остао у најлепшем сећању?
Изузетно смо поносни на свечану академију „Мајци Русинки“, којом од 2008. године традиционално започињемо обележавање нашег присуства у Сремској Митровици. Она је прилика да се кроз уметност подсетимо ко смо, али и да окупимо уметнике из целе Митровице, без обзира на националност.
Кроз ту сарадњу култура престаје да буде нешто што нас раздваја и постаје простор у коме се сусрећемо и повезујемо.
Цивилни сектор увек бије битку са буџетом. Имате ли ветар у леђа од локалне самоуправе и Националног савета и како успевате да обезбедите континуитет?
Заиста смо захвални на подршци Националног савета Русина, Завода за културу војвођанских Русина и Града Сремска Митровица. Наш највећи изазов данас заправо није финансијски, већ ресурсни — питање људи, а пре свега деце.
Можете имати простор, средства и одличан програм, али ако нема младих који желе да учествују, коме ту традицију преносимо? Зато желим да наш рад буде усмерен ка томе да младима понудимо садржај у коме ће уживати, без осећаја да им се било шта намеће.
Све се преселило на мреже, па и култура. Колико вам Инстаграм, Фејсбук и видео снимци помажу да покажете свету лепоту русинске традиције?
Друштвене мреже су данас кључне. Некада је за наступ знала само присутна публика, а данас снимак песме за неколико минута стигне до људи широм света.
Мреже видим и као дигиталну архиву — сваки видео остаје као трајни траг. Моја велика жеља је да у будућности наши млади не буду само публика која гледа садржај, већ активни креатори који ће на савремен начин показати свету ко су.
Дарко Тур
Фото: Друштво Русина Сремска Митровица
30.09.2026.
ЧУВАРЕ ТРАДИЦИЇ У ОБЯТЮ РОВНЇНИ: Станислава Будишин Будошан о шпиванки, идентитету и будуцносци Руснацох у Сримскей Митровици
Руснацка заєднїца на простору Сримскей Митровици уж децениї представя нєвичерпни жридло културного спадку, традициї и заєднїцтва, котри збогацую Сримску Митровицу. На чолє Дружтва Руснацох днєс ше находзи одлична музична педаґоґиня, професорка Станислава Будишин Будошан — жена чийо мено постало синоним за очуванє руского мелосу прейґ уметнїцкого водзеня шпивацкей ґрупи „Руснацки славуї“. Зоз Станиславу гвариме о єй особней драги, виволаннїх асимилациї у современим чаше, важносци манифестациї „Мацери Рускинї“, як и о тим як музика успива затерц шицки гранїци и повязац людзох у обятю сримскей ровнїни.
Як почала Ваша прича у Дружтве Руснацох?
Моя прича почина ище у дзецинстве. На поволанку тедишнєй наставнїци сольфеджа, Нади Колєсар Адамович, ище як дзивче почала сом упознавац руску културу на окремни способ — прейґ музику и наступи на фестивалу „Червене пупче“. Под час штреднєй школи зоз пианистичнима наступами участвовала сом на промоцийох кнїжкох пошвецених нашей националней меншини. Музика одвек була мой способ же би сом була часц заєднїци. По штудийох и врацаню до Сримскей Митровици 2013. року, народзела ше идея о уметнїцким водзеню шпивацкей ґрупи. Зоз потримовку тедишнього предсидателя Владимира Балащака, зошли зме шпивачох шицких ґенерацийох. Кед сом превжала улогу координаторки Дружтва, тота прича за мнє достала окремни смисел и заокруженє: прича єдного малого дзивчета тераз ше предлужує прейґ жаданє же би тото, цо сом достала од своїх учительох, пренєсла далєй.
Кед би сце мушели описац Ваше дружтво зоз трома словами, хтори би то були слова? Цо найважнєйше жадаце же би остало по Вашей роботи?
То дефинитивно: заєднїцтво, традиция и будуцносц. Заєднїцтво — бо людзе творя дружтво. Традиция — бо тото, цо зме наслїдзели, мушиме познавац и чувац. А будуцносц — бо нїч з того нє ма смисла кед нє успиме заинтересовац дзеци и младих. То и главни циль моей роботи: оставиц основу за тих, хтори приходза.
Руснацка традиция богата зоз прекраснима народнима ношнями, старима ремеслами и шпиванками котри дотикаю душу. Цо Вам особно наймилше з того богатого скарбу и як успиваце очувац то од забуца?
За мнє окремно драгоцена шпиванка. Вона истовременє и уметносц и документ єдного часу, у котрим очувани язик, емоциї и способ живота наших предкох. Шпиванка найлєпше прежила асимилацию. Традицию нє треба чувац так же би зме ю положели до витрини. Треба ю шпивац, о нєй гвариц и жиц зоз ню. Кед дзецко днєс научи єдну шпиванку на язику своїх предкох и зажада же би ю єдного дня пренєсло свойому дзецку, зробели зме вельо.
Днєс млади прейґ вельку часц часу проводза на телефонох и интернету. Як чежко заинтересовац наймладших же би учили руски язик и зоз гордосцу чували свой идентитет? Чи є надїя за младши ґенерациї?
Днєс, нажаль, вецей нєт досц заинтересованосци дзецох за ученє руского язика, а то послїдок длуготревалого процесу асимилациї. Руснаци иншак барз скромни, нєнаметлїви народ. То наша чеснота, алє днєс постава и проблем.
Кед ми нє будземе гвариц о себе, други нє буду знац як богати наш спадок. Прето ми одросли мушиме приблїжиц дзецом традицию и указац им же нєт причини же би ше ганбели свойого походзеня або же би го скривали. Нє мушиме буц народ котри глєда увагу, алє нє шмеме постац народ котрого ше нє видзи.
Кед ше шветкує и схадза, при вас вше весело. Хтори проєкт зоз прешлого периода Вам остал у найлєпшим памятаню?
Барз зме горди на святочну академию „Мацери Рускинї“, зоз котру од 2008. року традиционално починаме означованє нашого присуства у Сримскей Митровици. Вона нагода же би ше прейґ уметносц припамятали хто зме, алє и же би зошли уметнїкох зоз цалей Митровици, без огляду на националносц.
Прейґ тоту сотруднїцтво култура престава буц штосц цо нас роздзелює и постава простор у котрим ше стретаме и повязуєме.
Цивилни сектор вше водзи борбу зоз буджетом. Чи маце потримовку локалней самоуправи и Националного совиту и як успиваце обезпечиц континуитет?
Заисте зме дзечни за потримовку Националного совиту Руснацох, Заводу за културу войводянских Руснацох и Городу Сримска Митровица. Наш найвекши виволанє днєс, власне, нє финансиї, алє людзе — насампредз дзеци.
Може ше мац простор, средства и одлични програм, алє кед нєт младих хтори жадаю участвовац, кому преношиме тоту традицию? Прето жадам же би наша робота була усмерена на то же би зме младим понукли змист у котрим буду уживац, без почуства же им ше дацо наметує.
Шицко ше преселєло на мрежи, та и култура. Кельо Вам Инстаґрам, Фейсбук и видеозаписи помагаю же би сце указали швету красу руснацкей традициї?
Дружтвени мрежи днєс ключни. Дакеди за наступ знала лєм публика котра була приявна, а днєс знїмок шпиванки за даєдни минутки достава ше до людзох по цалим швеце.
На мрежи патрим и як на диґитални архив — кажде видео остава як тревали шлїд. Моя велька жадосц же би у будуцносци наши млади нє були лєм публика котра патри змист, алє активни творци котри на современи способ укажу швету хто вони.
Дарко Тур
Фото: Дружтво Руснацох у Сримскей Митровици
30.09.2026.
Медијски садржај је реализован у оквиру пројета под називом „Русины – з прошлости до сучасности“ који суфинансира Министарство информисања и телекомуникација
