Kada spomenemo kulturu i obrazovanje, svakako da nam je prva asocijacija škola. Ipak, iako zvuči paradoksalno, u sremskom selu Pavlovcima sinonim za kulturu bile su i kafane. Istina, danas u Pavlovcima ne postoji nijedna aktivna kafana, ali između dva rata bile su dve, nadaleko poznate. To nisu bila mesta gde se samo moglo popiti i probati neki lokalni specijalitet, one su bile centri gde su se okupljali domaćini, gde se pregovaralo i trgovalo. Isto tako, kafane su bile mesta gde su se razmenjivale informacije, čitale novine, komentarisala dešavanja u državi i svetu, donosile sudbnosne odluke za selo. Kafane su se nalazile jedna naspram druge. Prva je pripadala Pavlu Maleševiću, a druga Radivoju Jakovljeviću i bila je poznata pod nazivom „Kod Bućova“.
– U kafani Paje Maleševića veoma je poštovan domaćinski red. Radio je stalno bio uključen, a čitale su se novine – Politika i Vreme. Najznačajnije i prve informacije o organizovanom otporu okupatoru ovde su se prvi put čule. Isto tako, prve oslobodilačke ideje razvijale su se u ovoj kafani. Ipak, to nije moglo proći neopaženo. Vlasnik kafane je razotkriven i sa samo 30 godina streljan – kaže za naš portal meštanka Vera Damjanović.
Kafana „Kod Bućova“ otvorena je 1924. godine. Ovde su se održavale priredbe i predstave, igrale društvene igre, ali se i učilo kroz razgovore i tuđa iskustva. Prema rečima meštana, koji se još uvek sećaju žagora koji je dopirao iz kafane, lokal je za praznike i na svetac uvek bio pun. Tokom rata ova kafana nije zatvarana, ali je ipak stradala u oktobru 1944. godine, kada je celo selo bilo zapaljeno. Jakovljevići su ponovo sazidali kafanu koja je ponela staro ime, dočekala i ispratila mnoge generacije i trajala skoro čitav jedan vek. Poslednja gazdarica bila je Leposava Jakovljević, supruga Steve Bućova, ili jednostavno, za mlađe generacije – baba Lepa.
– Stevanova kafana bila je nadaleko poznata i u nju su navraćali ne samo meštani, već i gosti iz čitavog Srema. Kada Stevan više nije mogao da vodi kafanu, porodični posao je preuzela njegova žena Lepa. Čak i sa 86 godina držala je vrata kafane uvek otvorena, u slučaju da neko naiđe… Kafanski život je čuvala od zaborava svojim dugim pričama o kafani, svojoj mladosti, mužu, gostima… Rado je pokazivala svoje fotografije dokazujući da je bila lepotica. Ugostila je mnoge novinare i putnike. Upokojila se u 94. godini života – priseća se Vera.
Danas, nekadašnja kafana sa dva ulaza i dućanom pretvorena je u privatnu, porodičnu kuću. Ulazna vrata se više ne nalaze sa ulične strane. Neki stariji meštani još uvek uzdahnu kada prolaze pored mesta gde je nekada stajao natpis „Kod Bućova“.
-Sećam se kafane „Kod Bućova, mislim da se većina Pavlovčana i sad seća. I moj otac je nekada znao, popodne ili uveče, da tamo ode. Sedeo je sa komšijama, kumovima, pričao o ceni bikova, svinja, poljskim radovima… I mi, mlađi, smo se ponekad tamo okupljali, igrali bilijar… Ali, nisu samo kafane bile mesta okupljanja. Družilo se i sedelo na klupama. Skoro da nije bilo kuće bez klupe na ulici. Kad smo bili deca, kad prolazimo ulicom dok stariji sede, svakom se javimo i to svaki put kad prođemo, makar i po deset puta za veče. Tako smo vaspitavani. To je poštovanje. Najviše ljudi na ulici je bilo kad je lepo vreme, predveče, kada se završe poslovi. Na klupi su se komšije dogovarale šta ko sutra radi, kome treba pomoć. Danas nas je mnogo manje u selu, ali se još uvek pomažemo, to nas drži. Najpoznatija u selu nekad, pa i danas, je klupa na raskršću. Uglavnom su se tu okupljali muškarci, radi dogovora, trgovine, dok čekaju krave sa pašnjaka, ili zabave i razgovora radi. Okupljali su se tu i mladi, momci i devojke. Lepo je videti decu kako danas tu sede, nekako se tradicija nastavlja – kaže Milenko Malešević iz Pavlovaca.
U Pavlovcima posao i druženje nisu odvojeni. Višedecenijska prijateljstva učvršćena su zajedničkim radom. Pritom, ne mislimo na rad u današnjem smislu reči, gde najčešće posao podrazumeva neku vrstu naplate. Govorimo o međusobnom pomaganju, mobama. Bilo je mobe kada se beru vinogradi, kosi žito, beru kukuruzi… Čitave porodice, ceo komšiluk angažovali bi se kako bi se pomoglo, kako bi se posao na vreme završio. A nakon završenog posla, usledila bi čast i dan bi se završavao pesmom.
– Nekada nije bilo mehanizacije koju danas imamo, mnogo toga se odrađivalo ručno, fizičkim radom. Sećam se da sam kao dete išao sa porodicom na njivu. Bralo se grožđe, pravilo vino. Kukuruz smo, recimo, brali, i istovarali ručno. Bralo se u klipovima, istovaralo se korpama i nosilo u kotobanje. Komšiluk je dolazio da pomogne. Gde je mnogo ruku, posao brzo ide. I mi smo odlazili da pomognemo kome zatreba. Nije bilo potrebe ni da posebno zovemo jedni druge – ako vidiš da neko nešto radi, a imaš vremena, ideš da pomogneš. To je bilo normalno, tako se živelo. Danas se živi drugim tempom – zaključuje Milenko Malešević.
Najznačajniji centar pismenosti u selu bila je seoska škola. U njoj se učilo, vaspitavalo, stvarale se radne navike. Ovde su se sklapala i prva prijateljstva, smenjvale generacije, prenosila tradicija.
Prva seoska škola izgrađena je na mestu današnje mesne kancelarije, potom je premeštena na crkveni plac, u novu zgradu pored crkve. Prve knjige, prema pisanim izvorima, bile su crkvenog karaktera i nisu bile lako dostupne. Naravno, obrazovali su se uglavnom samo oni imućniji. Ipak, potreba za znanjem i školovanjem je uvek postojala, a Pavlovčani su nastojali da se opismene. Prema istorijskim izvorima, prvi udžbenici na ćiriličnom pismu, u Pavlovce stižu davne 1853. godine.
– U vreme do Drugog svetkog rata, učitelj je bio „gospodin“ i tako su ga svi oslovljavali. Meštani su svakog učitelja uvažavali. Početkom dvadesetog veka u istoj učionici su sedeli đaci svih pet razreda – petovnica, a ukupno je bilo stotinak đaka. Poređenja radi, danas u pavlovačkoj školi ima svega desetak učenika. Pored obrazovanja, akcenat je stavljan na vaspitanje deteta, kulturu ponašanja. Knjige su bile poštovane. U Pavlovcima je čak postojao i Čitalački klub u parohijskoj kući – navodi Vera, koja je nedavno objavila hronologiju sela Pavlovaca.
Drugi svetski rat je uticao na živote svih meštana i dalji razvoj sela. Posleratna škola nije bila ista. Prema zapisima novinara Mladena Stankića iz 1951. godine, u Pavlovcima su postojale dve zgrade škole, ali đaka nije bilo mnogo. Kako Stankić navodi, oni koji su trebali da stvaraju nove generacije, izginuli su u ratu, pa je u tom momentu seoska škola imala samo dva razreda sa ukupno 18 đaka. Godine 1960. seoska škola je pripojena OŠ „Zmaj Jova Jovanović“ iz Rume, u čijem sastavu je i danas.
– Broj đaka u školi se menjao iz generacije u generaciju. Početkom sedamdesetih godina u celoj školi bilo je oko 40 đaka, u razredu nas je bilo desetak. Školovanje smo nastavljali u Rumi. Učiteljice su tada bile Radica Đelić, Marija… Morali smo da učimo koliko je ko mogao, ali se znalo reda, šta se sme, a šta ne. Kako učiteljica kaže – tako je. To su poštovali i đaci i roditelji. Bilo je to neko drugo vreme… Danas u Pavlovcima ima malo đačića, sve nas je manje u selu, ali nadamo se da će se to nekako promeniti – zaključuje Milenko iz Pavlovaca.
PROJEKAT „FOTOGRAFIJE GOVORE“ JE PODRŽAN OD STRANE MINISTARSTVA KULTURE I INFORMISANJA REPUBLIKE SRBIJE. STAVOVI IZNETI U PODRŽANOM MEDIJSKOM PROJEKTU NUŽNO NE IZRAŽAVAJU STAVOVE ORGANA KOJI JE DODELIO SREDSTVA.
Leave a Reply