Театар имена Ирене Колесар изродио се у срцу Сремске Митровице, у оквирима Друштва Русина, а по угледу на чувени загребачки „Театар у гостима“ Реље Башића, а покренуо га је глумац нестварне, вансеријске енергије и талента Владимир Балашћак.
Ова позоришна трупа је замишљена, као темељ са којег ће се градити русинска култура и чувати русински национални идентитет, како би се на првом месту обновило играње позоришних комада на русинском језику у Сремској Митровици, после готово више од пола века.
После неколико пројекатa и представа, трупа је далеко надвисила, надоградила и превазишла оно због чега је основана, поштено оправдала име које носи и осваја свет промовишући име Града Сремске Митровице и Републике Србије.
Представе и перформанси изводе се на српском, русинском и руском језику са великим ентузијазмом и енергијом.
Након пола века паузе од постављања позоришних комада на русинском језику у Сремској Митровици, догодила се представа „У потпису Вирџинија Вулф“ у режији југословенске глумице Оливере Јежине, по тексту и у извођењу глумице Јелене Јанковић која је представу изнела маестрално с обзиром на то да јој је русински језик био стран, али га је за потребе представе савладала и представљала театар на фестивалу малих форми Русина у Позоришту младих у Новом Саду 2007. године барабар са русинским уметницима којима је русински језик матерњи.
Поред Балашћака, свој велики и непролазни печат у стваралаштву ове трупе, својим прегалаштвом остављају глумица Јелена Јанковић и редитељи Драган Јовичић Јовић и Лилијана Ивановић.
Јовичић Јовић у својој маестралној режији вишеструко награђиване представе „Раскол Родиона Романовича“ по мотивима романа „Злочин и казна“ Ф.М.Достојевског, са глумцима осваја ловорике, како у земљи, тако и на иностраним фестивалима, а особито у Русији.
2011.године трупа гостује у кући Фјодора Михајловича Достојевског у граду Стараја Руса у којој је Достојевски живео после прогонства, а 2013.године на првом међународном фестивалу „CHELoВЕК ТЕАТРА“ у граду Чељабинску, руски критичари говоре и пишу: „Глумци као да су изашли из романа“. (Маја Брандесова)
Након повратка са руског пута, по Балашћаковом тексту из живота обичног сремског човека, Јовичић режира представу „ Срем наша кућа“, у копродукцији са Позориштем „Добрица Милутиновић“ Сремска Митровица, која постаје једна од најдуговечнијих представа овог позоришта.
Представа која је сваки пут другачија, несвакидашња, и коју публика, мало је рећи, обожава, освојила је прво место на фестивалу Малих форми Русина у Новом Саду, снимљена је за архив РТВ Војводине, преведена је на три језика и игра се непрекидно на радост публике осму сезону.
По оном што сам могао да видим у овој маестралној представи са вишедеценијским репертоарским стажом, Владимир Балашћак, који се својим креацијама и прецизном, искреном драмском игром поиграва са публиком, доводећи је од незаустављивог смеха, те у секунди до туге, суза и боли, играће је докле год га ноге носе….
Своју енергију и свој уметнички жар у трупу уносе и нови уметници, академски сликар Вук Мушкиња, млади и талентовани глумац Никола Јаношевић,глумица Наташа Јовић Јовичић, оперски певач сјајни лирски баритон Александар Стефан Радишевић који у представи Тита Макција Плаута „Аулуларија“, опет под будним оком Јовичића, гостују у граду Умагу у Хрватској, на фестивалу „Sepomaia Viva“, те на античком фестивалу талијанског града Villadose одушевљавајући публику широм Истре и Италије.
Редитељка Лилијана Ивановић, својом драматизацијом мемоара последњег југословенског и српског монарха, ЊКВ Петра II Карађорђевића у представи „Краљев пут“, богатим искуством и радом, расветљава судбину младог и несрећама притиснутог краља „мученика“, који се као дете нашао у раљама светских моћника и веома лоших политичких светских околности.
Након премијере на Краљевском двору 08.12.2016. године у Београду, ова представа вртоглаво оставља дубок траг, креће на многобројне турнеје, буди и изазива страховите емоције у душама гледалаца од Вардара до Триглава, а Балашћак ће златним словима у аналима српског позоришта, бити уписан као први глумац који је на филигрански и потресан начин тумачио последњег југословенског монарха.
Представа „Краљев пут“, рађена је у копродукцији Колесарицине трупе и позоришта из Шапца, уз несебичну подршку тадашњег управника Зорана Карајића, који се за њу несебично залагао.
Оно што је куриозитет, све представе ове трупе рађене су без иједног динара буџета, ослањајући се искључиво на ентузијазам, идеје, енергију и нерве свих посленика и уметника сарадника ове трупе.
Ирена Колесар, где год да је…била би поносна.
Докле год је оваквих позоришном страсти опијених залуђеника, који живе за позориште и живот му посвећују, оно ће бити неуништиво!
Николај Бељаков
*реализацију пројекта „Руснаци зоз Войводини“ помогло Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Leave a Reply