Када је Вук рођен, лекари су његовим родитељима саопштили нешто што ниједан отац и мајка не желе да чују – њихово дете има церебралну парализу. Прогнозе су биле суморне: постојала је могућност да никада не прохода, да не буде у стању да се самостално брине о себи. Али једно нису могли да предвиде – Вуков дух, непоколебљиву вољу и љубав којом су га његови родитељи окружили од првог дана.
„Нисмо се предали – ни ми, ни он“
„Када су нам рекли да ће његов живот бити пун изазова, осећали смо страх, али и одлучност. Ако постоји и најмања шанса да му помогнемо, знали смо да ћемо учинити све. Али, оно што нас је највише изненадило није била наша борба – већ његова. Од првог дана био је посебан, јачи него што смо икада могли да замислимо“ – сећа се Милена, његова мајка.
Прве године биле су испуњене бројним терапијама, вежбама и малим победама. За свако подизање главе, за сваки покушај да посегне руком, Вук је морао да уложи више напора него друга деца.
„Сваки његов покрет био је као да гледамо како се осваја неки велики врх. Сваки пад нас је болео, али свака његова победа нас је испуњавала надом“ – додаје његов отац Марко.
Први кораци – највећа победа
За Вукове родитеље, један тренутак остаће заувек урезан у сећање – тренутак када је направио свој први самостални корак.
„Годинама смо слушали да можда никада неће проходати, али он је одувек био тврдоглав. Вежбао је упорно, падао, устајао и није одустајао. И онда, једног дана, само је устао, направио корак, па други… Ми нисмо могли да верујемо. Плакали смо од среће“ – прича Милена.
Од тог тренутка, Вук није стао. Научио је да трчи, да вози бицикл, да ради све оно што су му некада говорили да неће моћи.
„Људи мисле да је најтеже када чујеш лоше вести, али није. Најтеже је када ти кажу да се помириш са нечим што још није одлучено. Ми нисмо прихватили те границе – ни ми, ни Вук“ – каже Марко.
Живот без ограничења
Данас, Вук је тинејџер пун живота. Воли музику, читање, учење о свету.
„Не желим да ме људи гледају кроз оно што не могу, већ кроз оно што јесам. А ја сам борац – каже он са осмехом“.
Његова упорност није инспирација само његовим родитељима, већ и свима који га познају.
Када га људи упознају, прво примете његов осмех. Он не жали за оним што нема, већ користи све што има на најбољи могући начин- каже његова наставница.
Многи га питају да ли му је тешко, али он никада не одговара са ‘да’. Уместо тога, каже: ‘Изазовно је, али могу ја то’. И увек може – додаје Милена.
Порука свима који се боре
Вукова прича је доказ да границе постоје само ако у њих верујемо. Његови родитељи поручују свима који се суочавају са сличним изазовима да никада не одустају.
„Не дозволите да вам неко каже шта ваше дете може или не може. Будите уз њега, верујте у њега, јер деца су често јача него што ми мислимо“ – поручује Милена.
Вук је данас симбол снаге, љубави и борбе. Живот му није био лак, али га је учинио великим. И док корача својим путем, он својим примером показује да је најважније не како идеш, већ куда си кренуо. А он је кренуо далеко – право ка животу пуном могућности.
Текст је објављен у оквиру пројекта „Сазнај, подржи, оснажи – Подршка и могућности за особе инвалидитетом“ који је суфинансиран од стране Министарства информисања и телекомуникација. Ставовои изнети у подржаном медијом пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.
