Стара Пазова је већ више од два века један од најзначајнијих центара словачке заједнице у Срему, а њена богата културна баштина највидљивије се огледа у народној ношњи. Иако је током 20. века све мање присутна у свакодневном животу, она и даље остаје важан део идентитета старопазовачких Словака.
Традиционална женска ношња, која се до данас може срести код старијих Словакиња, носи обележја средине и друге половине 20. века, када су у употребу ушли фабрички материјали и савременији кројеви. Ипак, бројни елементи задржали су своју аутентичност – од оплећка са посебним украсом на рукавима, преко карактеристичне рекле са фодром, до ручно плетених чарапа и обуће. Управо су пантушке и вунене чарапе један од најпрепознатљивијих симбола старопазовачке женске ношње, украшене разнобојним орнаментима и плетене техникама које се преносе генерацијама.
Јелена Арсеновић истакла је да изложба представља омаж женама које су кроз генерације чувале сопствену традицију и идентитет.
„Овом изложбом желеле смо да пружимо поштовање и омаж чуваркама наше традиције, као и да младима и свим житељима овог дела Срема прикажемо како се негује сопствени културни идентитет. Фотографије обухватају више целина – од облачења у домаћинству, преко улица Старе Пазове, до сцена испред и унутар цркве, као и на пијаци. Издвојили смо та такозвана ‘женска места’ и приказали понашање жена које су носиоци овог наслеђа.“
Како каже, традиција се и данас може видети на улицама Старе Пазове, али је број жена које је активно негују све мањи.
„Можда је ово последњи тренутак да се документује и сачува предање о чувању традиције, како би будуће генерације имале живи траг о томе шта је нашој заједници кроз време значило.“
Изложба је комплетан ауторски пројекат Завичајног музеја Рума.
„Ивана Лепотић и ја смо одлазиле на терен и радиле на избору и концепту фотографија, али је изложба реализована уз подршку Покрајинског секретаријата за културу — без те подршке пројекат не би могао да се оствари. Све колеге из музеја дале су свој допринос.“
Изложба ће бити отворена наредне три недеље.
Ана Крупински из Старе Пазове, једна од жена које и данас чувају традицију словачке ношње, каже да је већина фотографија настала управо у њеној кући.
„Имам нашу ношњу и доста делова старе одеће. Сваке недеље се облачим за цркву, а за свечаније прилике увек носим словачку ношњу. У кући имам стару собу у којој су фотографије и снимане — то је типична стара словачка соба“, прича Ана.
Ношњу носи од детињства, али је у једном периоду морала да је остави по страни.
„Била сам у ношњи све до седмог разреда. Касније, због школовања, престала сам да је носим. Када сам отишла у пензију, поново сам почела да је облачим за посебне прилике. Имам ношње које су припадале мојој мами, свекрви и супруговој сестри.“
Истиче да је интересовање младих углавном присутно кроз фолклор и понекад за свадбе, али да традиција, иако стара, није угашена.
„Наше женице и данас праве ношње. Све је домаћа радиност — од шивења до израде делова попут џемпера. Купиш вуну, а мајстор уради ручно. Све се ради ручним радом, као некада.“
Ана својим примером показује да љубав према традицији може да се негује читав живот и да се најлепше вредности чувају – када се носе са поносом.
За разлику од женске, мушка ношња је већ након Првог светског рата брзо излазила из употребе, уступајући место савременој одећи, те се данас среће готово искључиво у фолклорним ансамблима и свечаностима.
Иако се последње генерације ношње носе углавном у свечаним приликама, интересовање за очување и документовање традиционалних одевних елемената последњих година расте. Управо зато изложбе, истраживања и локалне иницијативе имају важну улогу – оне чувају живим сећање на обрасце одевања који су вековима били део свакодневице Словака у Старој Пазови.
